О, Боже,
желела бих да свако јутро када Те погледам могу да ти понудим своје празне руке.
Ја бих, пре
него што се напрегнем, била ништа више него посуда за талас бескрајности и
путовати путевима случајно, терана даље само дахом унутрашњих гласова.
Ја бих
заборавила моју мудрост и моје расуђивање, тражила ништа више, престала са свим
жељама, и прихватила са осмехом руже које је Твоја рука дала да падну у моје
крило.
Мирис
ствари које нисмо набавили, Сласт незаслужене среће, Лепота истина које наша
мисао није створила...
Нема коментара:
Постави коментар