ИВО АНДРИЋ, Очима се дух не може наситити

Очима се дух не може наситити. Никад потпуно. Лепота, лепота облика којој не знамо порекла и не можемо да сагледамо све везе са животом оставља нас очаране, али незадовољене као оно легендарно пиће које изазива све већу жеђ што се више пије.

Тај мучни осећај непотпуно утољене жеђи прати често човека на путу по крајевима који су му својом историјом и својим начином живота тако далеки да представљају за њега не другу земљу него други свет. Ту се човек стално пита: на чему почива ово што задивљен гледам, који је смисао ових навика и обичаја и древних тежња што се стално наслућују из погледа и покрета живих људи, као и из сваког комадића тесаног камена, лакираног дрвета, исписане свиле или хартије? Одговора, јасног одговора, понајчешће нема. Одлазимо дирнути, понесени, али обогаћени само слутњама и наслућивањима.

Али бива и то да пред нама искрсне одједном јасан одговор на неко од тих питања; и то благодарећи не толико нашем знању колико случају или, још чешће, помоћи и савршеној предусретљивости наших кинеских домаћина. Тада се дешава да одједном продремо у људски смисао онога што је као немушта лепота дотле пленило наш вид.
     То је увек драгоцен тренутак великог духовног задовољства које је као нека награда за све оне .,посне“ и „жедне“ часове нашег несналажења и лутања.

То је оно што y ствари и тражимо на нашим путовањима. Јер мени је одавно јасно да човек због таквих тренутака и путује по туђим земљама, и да, ломећи се светом, обијајући прагове музеја и загледајући лица људи и фасаде кућа, тражи у ствари само једно: оно што је, у бескрајној разноликости и привидној супротности облика, заједничко свим људима свих времена и свих географских ширина.

То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи.

И. Андрић, „Сусрет у Кини“ (одломак), Стазе, лица, предели, Сабрана дела Иве Андрића, књига десета, Удружени издавачи, 1981.