...Согјал Рипноће у
својој књизи Тибетанска књига живота и
смрти каже да бол, туга, губитак и
непрекидна осујећеност сваке врсте имају стварну и драматичну сврху – да нас пробуде и омогуће нам да прекинемо круг самсаре[1] чиме нас терају да ослободимо сјај који
је у нама заточен. Па отуда можемо чак почети да осећамо необјашњиву
захвалност према патњи, јер нам пружа прилику да прођемо кроз њу и променимо
се. Без ње никада не бисмо били кадри да
откријемо да се у природи и дубини патње скрива драгоценост блаженства.
Може се догодити да смо најотворенији док патимо, можда се наша највећа снага
крије баш тамо где смо изузетно повредљиви. Маргарет Јурсенар у својој књизи Широм отворених очију на једном месту
каже: „Сви ми непрестано прелазимо
прагове иницијације. Сваки догађај, свака радост, свака патња је једна
иницијација.“ А она нас чини јачима и зрелијима.
Из књиге И. Настовића, Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске
психологије, Прометеј, Нови Сад, 2005.
[1] Самсара
је неконтролисани циклус рађања и смрти у којем бића која осећају, вођена
несвесном акцијом и деструктивним емоцијама, непрестано понављају сопствене
патње.
Нема коментара:
Постави коментар