Франц
Кафка
Интелектуалци су били
слабашни, савитљиви и често умиљати као мачке.
Ернст
Јингер
Превише
је памети, премало карактера.
Данијел Алеви
Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога
чини интелектуалцем. Ако кажемо да је
интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се
уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али Вук јесте интелектуалац.[1]
Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему
се не могу сматрати интелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни
евнуси. Ако се каже да је
интелектуалац свако ко живи од продаје свога знања, не може се објаснити
чињеница да су они који су највише знали често били гладни и жедни, голи и
боси.[2]
Ако кажемо да је интелектуалац човек који преводи приватне невоље појединаца у
јавни или друштвени проблем, не види се зашто и неко ко није интелектуалац не
би могао да то чини. Укратко: ако се интелектуалац жели одредити социолошки,
сусрећемо се са великим тешкоћама, па Едгар Морен има право када каже да је то
„област социолошког живог песка”.[3]
Интелектуалци измичу строго социолошкој анализи и са становишта социолошке
методе остају неухватљиви и несхватљиви. Зато и одустајем од сваког покушаја
социолошког одређења интелектуалца и крећем путем који више обећава. Другим
речима, више не питам која мерила користи ово или оно друштво да би некога
признало за интелектуалца, већ шта је то суштинско по чему се интелектуалац разликује
од других људи.
Ко је, дакле, интелектуалац и шта некога чини
интелектуалцем? Интелектуалац је сваки
човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а
не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски
интерес толико надмоћан практичном да за себе слободно може рећи: „Моје царство
није од овога света”.[4]
Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично
у друштву постоји скупина људи чији је једини и искључиви интерес да прикупља,
сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања
и вредности, то јест разноврсне духовне творевине. Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив
траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању
богатства, моћи и власти. Са овог
становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално
порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај
и значење њихова позива. „Увек постоји неколицина људи који од живота траже оно
највише и који тешко могу да се помире са глупошћу и грубошћу”.[5]
[1] Школа (универзитет) није више повлашћено место за
стицање и ширење знања јер савремени човек научи више изван школе него у школи.
Као што је познато, интелектуалац као занимање јавља се са настанком писане
културе, за разлику од усмене културе. У савременој култури видљиви су слојеви
значења везани за усмену културу и културу писма, али усмена култура је
најбогатија, јер се изражава живим говором и целим бићем. Жива реч остаје
незаменљива у култури, што не мора да значи и њен надмоћан положај, јер смо сведоци
надмоћи аудио-визуелне културе.
[2] Сетимо се Сократа. Он је сиромах из принципа, а не из нужде – лепо
сиромаштво. Рајнер Мариа Рилке истиче даје „сиромаштво велики сјај изнутра”, то
је просто начин живота из убеђења. Зато кад Сократ говори – социологија мора да
ћути. „Јер ја сам не само сада него и увек такав човек да никакав други глас у
себи не слушам до онај који ми се у размишљању покаже као најбољи.” (Платон, Последњи
дани Сократови, (Критон), Култура, Београд, 1959, стр. 54-56).
[3] Едгар
Морен, Дух времена, 2, БИГЗ, Београд,
1979, стр. 97.
[4] „Теорија
представља критику живота само у оном смислу у коме добар човек представља
критику рђавог“ (Р. Х. Тони, Религија и успон
капитализма, Просвета, Београд, 1979, стр. 14).
[5] Херман
Хесе, Степски вук, Народна књига –
БИГЗ – Слово љубве, Београд, 1983, стр. 121.
Нема коментара:
Постави коментар