Душа стално предвиђа и ствара свет пред собом и
оставља светове за собом. Она не зна за обреде, особе, специјалитете ни за
свет. Душа познаје само душу. Ткање
је догађаја ваздушна, лака одећа, у коју је она увијена.
Њен степен прогреса може се проценити само по
њеним законима, а не по аритметици. Напредак
душе не иде по градацији, којом се може означити кретање у правој линији, него
по развијању стања, које се може означити метаморфозом од јајета црв, а од црва
буба. Развијање је генија од извесног „тоталног“ карактера. Изабрана
индивидуа не иде рецимо најпре кроз Јована, па кроз Адама, онда кроз Рихарда,
те да тако нанесе свакоме бол открићем њихове инфериорности, него она са сваким
својим порођајем, пуним бола, рашири круг свога утицаја. Она при томе сваким
откуцајем свога срца надмашава поједине класе људи и читаво становништво извесног
краја. Дух при сваком божанском импулсу
раскине танку кожицу видљивога и пролазнога, изиђе у вечност и стане дисати њен
ваздух. Он ступа у саобраћај с истинама, које су од вајкада одјекивале светом,
осећа тешњу сродност са Зеном и Арионом него ма с ким било од укућана.
То је
закон моралног и духовног добитка. То је једноставно пењање и уздизање као због
специфичне лакоће, не у појединим врлинама, него у региону свих врлина. Оне су
у духу, који их све обухвата. Душа тражи
чистоћу, али она није чистоћа; тражи правду, а правда није; тражи доброчинство,
али је она још нешто боље. Ми
осетимо неко опуштање и прилагођавање, кад се манемо разговора о моралној
природи, да би се држали једне врлине, коју она налаже. Благородном су
детету све врлине сасвим природне; оно их не мора тек учити и с муком
постизавати. Погодим ли човека својим говором у срце, он ће одједном постати
крепостан.
У истом осећају налази се и клица интелектуалнога
развитка, које подлежи истим законима. Они,
који су способни или пријемљиви за скромност, правду, љубав и аспирацију, стоје
на платформи, откуд се влада науком, вештином, говорничким даром, поезијом,
делима и милоштом. Ко живи у томе
блаженству, он већ унапред осећа оне духовне моћи, које људи толико цене.
Љубавник не може имати никаквог талента, никакве вештине и спретности, који код
његове драге не би ништа вредели, па ма како она имала мало таквих особина. Тако је и срце, које се подаје највишем
духу у некој вези сродства са свима његовим делима и тријумфује у појединим
наукама и духовним моћима. Пошто смо
се успели до овога примарнога, аборигиналног осећаја, ми смо се с удаљене тачке
на кружници ођедном нашли у средишту света где као у светилишту Божјем, видимо
темељне узроке свега, и унапред схватамо васиону, која представља њихов утицај.
Један је
начин Божанског Спознања инкарнација духа у форми – у облицима сличним моме. Ја
живим с људима, који одговарају мислима мога духа, или који изражавају извесну
послушност великим инстинктима по којима ја живим. Ја видим тај дух и у њима. Ја сам
осведочен о заједничкој природи и те друге душе. Та сепаратна „Ја“ привлаче ме
више него ишта друго. Она побуђују у мени нова душевна стања, која називамо
страстима као: страст љубави, страст мржње, страст страха, страст дивљења, и
страст сажаљења. Ова опет потичу саобраћаје, такмичења, наговарања, градове и
ратове. Људи су само допуне примарним потуцањима душе. Ми у младости лудујемо за светом, за људима. Деци и младежи изгледа да
је цео свет садржан у појединцима. Али зрелији људи налазе идентичну природу у
свему. Људи и лица упућују нас на безлично. У саобраћају двају лица
узима се ћутке у обзир заједничка природа као трећа особа или лице – странка.
Та трећа странка или заједничка природа нема социјални карактер. Она је
безлична – она је Бог. Исто се тако осети у групама, у скупштинама,
где је најозбиљнија дебата, а особито у великим питањима друштва, да се мисао у
свима грудима диже до једнаке висине, и да сви, исто тако као и говорник, имају
духовно право власништва на оно што се говори. Сви постану мудрији него што су
били. То јединство мисли у коме свако
срце бије племенитијом свешћу о својој моћи и дужности, у коме свако срце мисли
и ради са необичном свечаношћу, савија се изнад њих као свод храма. Сви су
свесни о вишем постигнућу присуства духа. Његов зрак све озарава.
Постоји извесна свест о човечијој мудрости, која
је општа код најмањих као и код највећих људи. Наша обична метода васпитања,
често настоји, свом силом, да ту свест ућутка и сузбије. Дух је један. Најбољи духови, који воле истину ради ње саме, мање
верују и мисле на право својине у истини. Они је свагде захвално примају, не
означују је и не обележавају никаквим човечјим именом, јер је она одвајкада била
својина свих. Учени људи и филозофи
немају монопол на мудрост. Њихова жестина у заступању извесног правца онеспособљава
их да мисле право. За многа драгоцена разматрања имамо захвалити људима који
немају особите оштроумности ни дубине мисли, али који изговарају без икаква
напрезања многе ствари, за којима смо жудели и које смо тако дуго тражили.
Активност је душе чешћа у оном што се осећа, него у ономе што се каже, ма у ком
разговору. Она лебди у сваком друштву и поједини је и несвесно траже један код
другог. Ми знамо много више, него што говоримо и радимо. Ми још не познајемо
сами себе, али знамо да смо нешто много више,
него што јесмо. Ја осећам ту истину врло често у свом свакидашњем разговору са
суседима тј. да у сваком од нас има нешто више, што озго гледа на нашу
међусобну игру, као да Јупитер Јупитеру клима главом иза свакога нас.
Људи се понижавају друштва ради. Због тога ни–
ског и уобичајеног робовањ а, ради кога заборављају своју свету и прирођену
отменост, сличе они арапским шеицима, који станују у простим кућама и показују
се као сиромаси, да би се тако сачували од лакоме грабежљивости пашине. Они
гомилају благо за повучени и тајни живот.
Као што
душа делује у свим људима, тако исто она делује и у разним периодима живота.
Она је већ у детињству одрасла. У поступању с мојим
дететом не помаже ми ни латински ни грчки, па ни моја образованост. Ту ми је
потребно што више душевног богатства. Ако сам самовољан, то изазове и његову
самовољу према мени. У тој самовољи оставља ми на вољу, хоћу ли се
понизити и истући га, пошто сам јачи. Али, ако се тога манем,
иако пустим да душа пресуди међу нама двома, онда у његовим млађахним очима
засија иста та душа: и дете ме у тај мах воле и поштује.
Душа је
прималац и објавитељ истине. Ми познајемо истину кад је видимо, па рекли
скептичари и подругивачи што им драго. Људи питају, кад рекнете нешто што они
не воле да чују: „Како знате да је то истина и да се не варате?“ Ми дознајемо
истину чим је видимо, исто као што знамо да смо будни кад се пробудимо. Величанствена
је изрека Емануела Сведенборга, која је сама довољна, да означи величину
схватања тога човека: „Није доказ
човечјега разумевања то што он зна нешто тврдити, него што може познати истину,
кад је истина – што може разликовати шта је истина, а шта је лаж. То је знак и карактер интелигенције.“ У књизи
коју читам, даје ми добра мисао, као што чини свака истина, слику целе душе.
Рђаву идеју, коју такође налазим у њој, иста душа одсеца и уклања као што мач
сече и уклања. Ми смо паметнији него што мислимо. Кад се не бисмо мешали у мисли, него им пустили потпуну слободу да
делују и да не питају како су све ствари у Богу, ми бисмо онда знали
појединости и све ствари и све људе. Јер Створитељ свих ствари и свих људи
стоји иза нас и улива у нас своју узвишену, божанску свезналост о свему и
свачему.
Сем тога што у појединим индивидуалним догађајима
познајемо душу, она нам још открива и показује истину. Овде треба гледати да се оснажимо њеном непосредном
близином и да говоримо достојнијим и узвишенијим начином о њеном узвишеном
деловању. Објављење је истине,
посредством душе, највећи догађај у природи. Она, при том, не даје само нешто
од себе, него саму себе, или боље рећи она прелази у онога кога просветли и постане
он сам. У оној сразмери, у којој он прими истину, у оној узима она њега у се.
Р.
В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни
закони, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар