РАЛФ В. ЕМЕРСОН, Над-душа (I)

Поједини часови живота разликују се међу собом по својој важности и последицама, које због њих касније наступе. Наша вера, поштење и све што је добро јавља се у нама моментално. Наши су пороци свакидашња навика. Ти су кратки моменти ипак толико знаменити, да не можемо да им не припишемо већу важност, него, ма коме другом искуству. Из тога разлога је аргумент, који се увек истиче, да се ућуткају они, који полажу велике наде у човечанство, тј. апел на искуство, заувек немоћан и ништаван. Ми препуштамо прошлост приговарачу, па ипак се надамо. Он мора објаснити ту наду. Пристајемо на то да је људски живот ништаван, али како смо ми пронашли да је ништаван и незнатан? Какав је разлог нашем немиру, томе старом незадовољству? Какав је општи смисао потребе и незнања сем ако није онај фини миг, којим душа истиче своја огромна захтевања? Зашто свет осећа да природна историја човека није никад била написана? Зашто човек прелази преко свега, што је о њему било речено? Зашто то застари и зашто метафизичка дела постају без вредности? Шестохиљадна филозофија није претражила „фиоке“ и спремишта душе. У свима својим покушајима остала је код своје последње анализе код нерешенога ”ресидуума“. Човек је река, чији је извор сакривен. Наше је биће сашло у нас, не знамо откуд. Ни најтачнији математичар не може предвидети да нешто изван прорачуна неће у најближем моменту помрсити све рачуне. Мене сили сваки моменат да признам неки виши узрок за све догађаје осим воље, коју ми називамо својом.

Како је с догађајима, тако је и с мислима. Кад посматрам ту реку, која тече из региона. које ја не видим;кад посматрам како сипа своју струју у мене дуговремена, увиђам, да сам ја „пензионирац“; да сам не узрок, него изненађени посматрач tе небесне воде, на коју погледам с највећом жудњом и због које се стављам у положај примаоца. Увиђам да те визије долазе од неке стране и непознате силе.

Највиши критичар прошлих и садашњих заблуда и једини пророк онога, што мора бити, јесте ова величанствена природа, у којој боравимо и почивамо, као што земља почива у меком загрљају атмосфере. Она је јединство, она је над-душа у којој се садржи свако поједино човечје биће и која са свим другим чини једно. Она је опште срце, на чије се обожавање односе сви искрени разговори и општења, и за које сва праведна дела значе послушност. Она је реалност, која све савлађује, која оповргава све наше „доскочице“ и таленте и која сили свакога да буде оно што јесте, и да говори како му карактер налаже, а не што му на језик дође. Она све више тежи да пређе у наше мисли и дела и да тако постане мудрост и врлина, снага и лепота. Ми живимо у узастопном реду, у размаку, у деловима и делићима. У човеку живи међутим душа целине, мудра ћутња, општа лепота, на коју се једнако односе сваки и део и делић: Вечно Једно. И та дубока сила у којој егзистирамо и чије је блаженство свима нама приступно, не само да је сама себи довољна и савршена у свако доба, него је уједно и гледање и гледани предмет, и гледалац и призор, и субјект и објект. Ми видимо свет комадић по комадић, као сунце, као месец, као животиње, као дрвеће. Целина, од које су то поједини делови, јесте душа. Само посредством овога сазнања може се читати хороскоп векова. Само ако прибегнемо својим бољим мислима и подамо се пророчанском духу, који је у сваком човеку, можемо говорити о томе животу, морају звонити као неразумљиве онима који се са своје стране не баве истим мислима. Ја се не усуђујем говорити за њега. Моје речи неће имати право значење. Оне су недовољне и хладне. (...)

Кад размишљамо о томе шта се догађа у разговору, у сањарији, у кајању, у времену бола, у изненађењу, у инструкцији снова, где смо често ми сами маскирани – смешна, чаролијска промена, која служи зато да увелича и увећа елеменат стварности, не би ли га лакше уочили онда ћемо добити више знакова који ће умножити и олакшати сазнање природне тајне. Све упућује на то да душа у човеку није орган, него нешто што оживљује и покреће све његове органе. Није функција моћи меморије, калкулације или сравњивања, него нешто што их употребљује као руке и ноге. Није способност него светлост, није интелект ни воља, него господар интелекта и воље. Она је позадина нашега бића, у којој они сви почивају – једна незапоседнута неизмерност, која се и не може запосести. У вама или иза нас сија светлост кроз нас на ствари и упућује нас да смо ништа, а светлост да је све. Човек је фасада храма, где обитава сва мудрост и сва доброта. Што ми обично називамо човеком тј. оно што једе, пије, расплођава се и рачуна, то није прави човек. То је човек, који је самог себе изопачио и нагрдио. Тога човека ми не поштујемо, него пред душом, чији је он орган и која се испољава у његовим делима, прегибамо ми своја колена. Ако она прожима његов разум, онда је она гениј; ако његову вољу, онда је врлина; ако његове осећаје или наклоности, онда је љубав. Слепоћа разума настаје кад он хоће сам по себи да нешто буде. Слабост воље настаје кад индивидуа хоће сама собом да нешто значи. Сва тежња за вишим има циљ: да нас душа до дна прожме, или другим речима, да нас научи слушању.

Сваки је човек свестан, у извесно време, те чисте природе. Речима се то не може изразити како треба. Превише је суптилно. То је нешто неодређено и не да се мерити. Али ми знамо да нас прожима и да се у нама садржи. Знамо да је то цело духовно биће у човеку. Једна мудра стара пословица вели: „Бог се исказује у нама и без звоњења звона.“ То ће рећи: Као што нема завесе или таванице између наших глава и неба, тако нема ни препреке, зида или ограде у души, где човек, последица, престаје, а Бог, узрок, почиње. Ту су преграде дигнуте. Ми смо отворени и приступни с једне стране за дубине духовне природе, а с друге стране за особине божије. Правду видимо и познајемо, а тако исто и љубав и слободу и моћ. Изнад ово четворо још се ни један човек није уздигао. Оне се гомилају изнад наших глава, кад нас наша себичност доводи у искушење, да их увредимо.

Сувереност ове природе, о којој је реч, показује се у њеној независности од оних ограничења, којима смо ми изложени. Душа окружује све ствари. Она, као што сам рекао, противречи свима искуствима. Она исто тако уништава време и простор. Утицај је чула у много људи надвладао дух у толикој мери да преграде времена и простора изгледају праве и несавладљиве препреке. Због тога, кад се говори о тим препрекама с омаловажавањем, сматра се као знак његове лудости. Па ипак су време и простор само обрнуте мере за моћ душе. Дух се игра временом –

Вечност се може скупити у један час,

или час растегнути у вечност.

Р. В. Емерсон, „Над-душа“ (одломак), Духовни разговори, превела с енглеског М. Морачина, „Партенон“, Београд, 2012.