Категорије

субота, 05. август 2017.

ВЛАДАН ДЕСНИЦА, Свака је истински велика физичка љепота – као и велико умјетничко дјело – сама за се један козмос, цјелокупан и завршен


...Изузетне физичке љепоте, једнако као и изузетна умјетничка дјела, побуђују у нама поштовање. Неко поштовање које је сво шутња н контемплација. Јер физичка љепота није пуки физички факат: кад је то доиста љепота вишег реда, она је један таленат. Таленат као и сваки други. И, зато, као и сваки несвјесни носилац једног талента, једне вредноте, и носилац такве изузетне физичке надарености зрачи љепотом неке инстинктивне самосвијести. Стога створ обдарен необичном физичком љепотом редовно има и то својство да умије носити своју љепоту. Чак и красотица из каквог дивљачког племена, која није никад сагледала свога лица у огледалу језера, има то држање, ту несвјесну самосвијест, тај инстинктивни понос на своје биће, то нејасно осјећање вриједности које избија изнутра. У томе и јест, ако се смије тако рећи, љепота љепоте. То је одраз физичкога у сферу нефизичкога, у просторе духа. И то је једна од оних ствари помоћу којих се човјек извлачи из гвозденог обруча егзистенције. Јер свака се истински велика физичка љепота транспонира у нематеријално, тежи да изађе из уских граница појединачног и временског, и пребацује се у безгранично и свеопће – илузију вјечнога, непропадљивога, апсолутнога. То јест, она – управ као и велико умјетничко дјело – постаје сама за се један козмос, цјелокупан и завршен. Ако баш хоћете, рецимо (да задовољимо умјерено и опрезне) један мали козмос; толико се може концедирати; јер кад смо рекли козмос, тад постаје беспредметан, па и бесмислен, дометак “мали” или “велики“.
Одатле нам постаје јасно како једна таква физичка љепота вишег реда, па и само једанпут и летимично виђена, може да људима постане једна доживотна вриједност. Идеал и осмишљење читавог њиховог живота и дјела. И то не било каквим, ситним, незначајним људима, сентименталним душицама, него баш оним највећим и најјачима, и можда баш само њима: великим пјесницима, великим умовима, великим духовима уопће. Одатле бива јасно и то да једној таквој љепоти вишег реда није потребна никаква надопуна и никаква подударност с било чиме другим: она је сама себи цјеловита и потпуна: један ликовни факт, с односним одразом у сферу духа, који говори сам за се, и који је сав у томе. Знало ми је изазвати подсмијех кад би за какву красотицу питали да ли је, поред тога, и умна. Та што ће јој то, брате драги! Зар јој није довољан онај један таленат, и зар није у њему цјелокупна она? Имао сам отприлике исти утисак као кад би за какво велико сликарско дјело запитали да ли, поред тога, има пол оквиром монтирану направицу која свира.
Истина, много је људи који не осјећају тако. Али то су тривијални духови. То су они који све дарове живота систематски своде на рационалну, бива, најмању могућу мјеру; и при том још мисле да тиме праве добар посао, нешто веома важно и мудро. И то називљу владавином свога ума. Има много и таквих људи који су глухи и слијепи за велика дјела поезије, за велика дјела умјетности. Па значи ли то да умјетност не постоји? Или да је она само илузија? Или чак само нечија бубица?
Наравно, они се не слажу, они не одобравају. Схватљиво. То је њихово. Они се тиме бране. Сви смо ми најогорченији онда кад бранимо једну невриједност у нама. Кад сам овако разлагао, често сам наилазио на њихово противљење, па и на њихово негодовање. “Мани! то је метафизика!“ Или, кад су хтјели да буду офанзивнији: “To је некаква твоја метафизика!” А мени се, напротив, чинило да то није ни моја ни метафизика, већ да је такво поимање чисто инстинктивно и више–мање опћенито, и да га сама стварност, непрестано и у сва времена, учвршћује и потврђује. »Како нас повијест учи“ доказивао сам им усвајајући њихов фразариј – “за те изузетне таленте физичке љепоте, у ствари, никад није било међа ни граница, ни расних, ни класних, ни религијских, ни било каквих других, нити су се они икад сврставали у редове, слојеве, степенове по било којем другом критерију доли искључиво по критерију свог талента, своје љепоте. Она је такве изузетне јединке издвајала из свих других разреда и подјела, превладавала свако друго обиљежје, правила индиферентном сваку другу разлику, те их чупала из ниских и презрених стања и средина из којих су потекли издижући их и здружујући у изабрану класу великих и истинских љепота. Зато је ропкиња из побијеђеног племена могла да се потитрава с побједником, да утјече на његово животно дјело, да дрма темељима његове државе, а судопера је успијевала да заблиста на најрафинрианијем двору и да се изједначи с краљицом и другим супарницама висока реда, или чак да их баци у закутак. Зато су, најзад, ти таленти властите љепоте одувијек примани, на равну ногу и без трунка какве примисли о међусобној разлици у рангу или степену, у круг осталих великих талената, y круг великих пјесника, великих сликара, великих духова, и уопће изузетних и изабраних примјерака људског соја!”

Истина, такве изузетне физичке љепоте веома су ријетке. Као што су иначе ријетке велике надарености. Љепота тек нешто мало нижег реда већ није то исто. Она већ није нешто потпуно, цјелокупно, само по себи довољно, нешто апсолутно и ничим условљено. Па зато одмах спада на онај нижи степен на коме је потребно да буде удружена, c другим неким даровима, својствима, одликама, да с другим нечим стоји у односу и у међузависности, или чак да буде само одраз или вањски израз тог нечег другог. А кад те подударности и те интеграције нема, тад говоримо да је таква љепота само привидна, “извањска”, “бесадржајна”, или чак да је лажна. И тад на њу гледамо као на једно, додуше неоспорно али више–мање индиферентно и незначајно својство као на обећање које је изневјерило.
Али није читаво питање у самом степену љепоте. Важна је и врста. Има физичких љепота које су лијепе некако из свог темеља, из подлоге, као што би казали ботаничари. То су, рекао бих, нужне љепоте, љепоте које су на силу морале да се роде такве: потекле од доброг соја, оне нису ни могле да испадну другачије. Сигурна, зајамчена љепота. Ако јој познајете извор, ако јој знате оца и мајку, врло добро схваћате да иначе није могло бити. Има ли у породици петоро, шесторо браће и сестара, сви су одреда лијепи, стројни, успјели. То је серијска љепота, љепота у неограниченом броју примјерака. Добро одјевена војска. Љепота механичких одљевака. Има у њој нешто стабилно, непогрешиво, као у вожњи жељезницом. Ho каткад зна да се јави и нешто неугодно, као клица досаде, у том комотном и сигурном посједу љепоте, у том искључењу сваког ризика, сваке могућности изненађења, сваке стрепње. Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном случају! Та еугенетска, скроз иеиндивидуална љепота неко је колективно добро, у коме је сваки појешшац само захвалан дионик, дисциплиниран задругар. Стална и трајна, она је угнијежђена негдје дубоко у својим носиоцима, у некој скривеној ћелији или гену, и даље неумитно преносива. Такве су љепоте лијепе и кад мирују, и кад шуте, и кад спавају. И, рекао бих, нарочито кад шуте и спавају. Оне обично немају свој прави моменат, своје најбоље доба: ту љепота прати своју жртву Од колијевке до гроба: од лијепа дјетета бива лијеп младић, па лијеп човјек, па лијеп старац, па најзад – лијеп мртвац. И због те солидности и зајамчености, таква се љепота у промету од свакога радо и бесприговорно прима.
Него, има и једна друга врста љепоте. Једна крхка, лабилна, прекарна љепота, љепота пуна стрепње. У таквој љепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није само љепота облика, већ нешто што по њој пада као освјетљење по пејзажу. То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука. Умијеће ока да погледа, умијеће уста да се насмијеше. Немир који стално пребива у угловима усница и који без починка моделира на лицу обасјаности и засјенице, осмијех час пун заборава, без јучерашњице, час осјенчен неким прадавним, још прије рођења наталоженим умором. У сваком њиховом чину, ријечи, погледу као да је присутно читаво њихово биће, читав њихов дотадашњи живот. Кад шуте, кад не чувствују, такве су љепоте погашене лампе. Јесу ли само часом запале у расијаност, већ су астрално далеке и хладне, и никакав додир, никакав отисак руке није кадар да затрпа ту даљину, да премости ту провалију. Љепота је нешто што оне вјечито у себи преду и из себе сучу, као паук своју нит. Зато нам се она привиђа као неко њихово беспрекидно дјелање, и као њихова лична заслуга.
Али што им је најособеније, то је онај утисак да су се стекле неким чудом, да су настале неким необично сретним а произвољним стјецајем датих околности, слијепим но премудрим усклађењем безброја тананих момената и услова. То је љепота невјероватно сретног исхода, љепота случајно насталог савршенства: остварење једне незамисливо ријетке, практички готово немогуће комбинаторичке могућности. И баш тај дојам лабилности и чудесног постанка којим одише таква љепота даје јој драж мистерије и пришаптава нам да савршенство не настаје извјесношћу поступака и јасним сазнањем његове суштине, већ као остварење једне изузетно ријетке више случајности. А веома јасан и одређен осјећај да би било довољно да је једна једина ситница изостала или била само мало друкчија па да би све било упропаштено и да бисмо мјесто љепоте и савршенства имали нешто индиферентно, или чак и савршену ругобу, придаје таквом створењу чар скупоцјености.
Исто тако, има и великих умјетничких дјела чије постање и организација представљају једно право чудо, дјела којима би ситна статичка омашка пољуљала равнотежу а зацртан потез раскинуо магију. У наоко безбрижном плесу над провалијом довољан је један несмотрен корак па да се читава ствар сурва у безвриједност, да се сублимно изуврати у гротескно, да се аутентично поетско сроза у плићаце баналнога, у изблиједјелу једноставност без чара, у оно непоетско наивно које стигматизира промашена дјела. То су творевине за које не постоји половични успјех. Најбоље рјешење уједно је и једино могуће: или савршенство у запасају који је дјело само собом обиљежило или потпун неуспјех. Таква дјела носе у себи своју фаталност. Промашеном ремек–дјелу ускраћена је шанса да се угура у категорију пристојних просјечних ствари. Умјетник се налази пред драматичном дилемом: за њ не постоје утјешне награде и сребрне медаље, он нема могућности за часни неуспјех и часну осредњост.


В. Десница, Прољећа Ивана Галеба (одломак), „Рад“, Београд, 1990. 

2 коментара:

  1. Чудесна ода лепоти великог творца лепоте и познавање њене суштине. Врхунски есеј у структури литерарног дискурса.

    ОдговориИзбриши