Увек сам био заговорник идеје да је Бог, или, у
најмању руку, Његов Дух – време. Можда је та идеја мој властити производ, не
сећам се више. У сваком случају, увек сам сматрао: ако се Дух Божји наднесе над
воду, она мора да га одражава. Отуд моја слабост према води, према њеној
набораној, намрешканој површини и – пошто сам са Севера – према њеном сивилу.
Једноставно, мислим да је вода слика времена, па се уочи сваке Нове године, на
некакав пагански начин, трудим да се нађем близу ње, првенствено поред мора или
океана, да бих био на лицу места кад на површину израња нова порција, нова чаша
времена. Не очекујем нагу девицу која јаше на шкољки; очекујем облак или гребен
таласа што се у поноћ разбија о обалу. За мене је то време што израња из воде,
и ја зурим, не с циганском проницљивошћу већ с нежношћу и захвалношћу, у чипкасти
цртеж што га талас оставља на обалском песку.
То је начин и, у исто време, суштина мога гледања
на овај град.[1] У
тој фантазији нема ничега од Фројда нити од хорди, мада се, безусловно, може
утврдити еволуциона – ако не просто атавистичка – веза између цртежа што га
талас оставља на песку и испитивачког погледа упереног у њега од потомка
ихтиосаура, који је и сам чудовиште. Усправна чипка венецијанских фасада
најлепша је линија коју је време – алијас
вода – оставило било где на Земљиној кори. Осим тога, постоји несумњиво
сагласје – ако не директна веза – између правоугаоних рамова за ту чипку,
односно локалних здања, и анархије воде, која презире појам форме. Управо овде
се јасније него било где другде показује да је простор свестан своје инферионости
у односу на време, и одговара му јединим својством које време не поседује:
лепотом. И ето зашто вода прихвата тај одговор, ковитла га, ваља, комада, и
најзад га, неозлеђеног, односи у Јадранско море.
Ј. Бродски, Водени
жиг... и други есеји, превела с руског Нада Николић Бобић, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар