Као филозоф и социолог и данас чврсто стојим иза
оцене коју сам изрекао о критичарима пре више деценија. Не занимају мене они
као појединци, мене занима друштво у коме су такви појединци могући: они као
појава упућују на болесно друштво
које је у свађи са самим собом и светом око себе. Живимо у дубоком мраку. „Увек
на путу кроз велику људску пустињу.”[1]
Критичари предњаче међу полуписменим, они су „друга страна новчића стваралачке
немоћи.”[2]
Свој став мењају према тренутној потреби.
Много читам књиге из разних области и тако
смањујем своје незнање. Али чим нешто јавно изговорим или напишем, одмах сам
дао прилику критичарима да ме нападну. Они не виде да сам прави учитељ, то јест
да не учим своје ученике једној и јединој истини. Свако ко свој дух излаже на
јавни увид сусреће се, како рече Рајнер Марија Рилке, са „збиром свих
неспоразума што се скупе око једног имена”. У интелектуалној и моралној збрци,
човек од пуно речи а мало мисли, јавно бесни на српском језику. Овде вређање
личности заузима место критичком мишљењу. Франц Кафка изванредно вели: „Кавез
је пошао у потрагу за птицом”.
Нема тога осећања које се може подметнути уместо
недостатка мишљења. Ова духовна беда и морална мизерија није способна да мисли
у алтернативама (мисли да зна, а не зна да мисли), да мисао пропусти кроз
решето разума и ума, да схвати где, када и како се укрштају гласови култура са
све четири стране света, и да потом донесе суд који ће бити у близини истине,
ако не у њеном средишту. Они гледају свашта, а не читају ништа: са књигама нису
на ти! Простачки поглед на научно и филозофско дело понижава достојанство и
духовну висину дела. Георг Зимел, пишући о филозофу воље за моћ, добро и тачно
рече: „Снага слабих је често слабост јаких”.
Ови посматрачи без знања, писци папир категорије,
безгранично ограничени, имају посебан интерес за ствари које не разумеју:
аристократе незнања изговарају речи које су увреда за истину. Они су увек у
предности, јер у свом незнању далеко надмашују писце. Живи су доказ да је друштво,
у чијој су утроби зачети и однеговани, претпело морални слом. Од свих веза које
они треба да имају изгледа да је од најмањег значаја веза са мозгом. Недостатак
знања и опште културе не смета им да јавно куде и суде о ономе што не разумеју и
своју злоћу цеде из себе дајући јој узвишено име критике.[3]
Ходам ја са својим мислима изнад њихових глава: па и кад бих хтио ходати на
својим властитим грешкама, још бих увијек био изнад њихових глава.“[4]
Кад моји критичари говоре, нема бојазни да ће
рећи нешто мудро и лепо, што би ме понукало да боље размислим о ономе што сам
рекао или написао. Тих неколико пузаваца, који нису дали ниједан доказ о својој
учености и мудрости, лајали су политици за љубав. а она им је узвраћала
мрвицама што су падале са стола моћи и власти. „Школска диплома, као улазница у
круг интелигенције, дала му је претерано мишљење о себи самом. У друштвеној
утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да
тражи само своје право које му је школа признала?“[5]
Бити учен не значи само бити школован за неку
струку и добити плату и положај: ученост је и отеловљење вредности. Бити
правник је начин остваривања правде као
вредности. Звања су средства, а не циљеви, премда се циљеви изроде у
средства. Зато имајте на уму разлику између животног позива и професије
(струке, занимања). Струка је неопходна, али није довољна: она је почетак, али
није крај! Диплома, магистратура и докторат данас су више ствар друштвене
обавезе него личног избора: данас је важна титула ради бољег положаја и плате,
а не стварно знање и вредности за које се живи и мре. Данас је знање у суштини инструментално.
„Између писаца и пискарала постоје брисачи.”[6]
Како онда ова пискарала да суде о нечијем делу? У недостатку истинске научне и
филозофске критике човек је принуђен да сам себи буде најстрожи судија.
„Постоји само један једини човек који има услова за стварну критику мога рада:
то сам ја.”[7]
„Ја имам своје законе и свој суд да о мени суди, и њему се, пре свега, обраћам.
ја се на делу заиста устручавам према другима, једино се не устручавам према
себи.”[8]
Оно што сам говорио и писао они нису разумели,
оно што су они разумели ја нисам говорио и написао. Као пријатељ истине имао
сам против себе странку лажова и незналица. Само идеолози глупаци на мудрим
местима немају дилема и само они иду своме циљу без двоумљења: много је оних
који не сумњају, јер је сумња последица размишљања. Они се налазе у оном стању
духа који не познаје муке избора. Андре Жид је негде записао: „Не може се
мислити а да се не постоји, али се може постојати а да се не мисли”. Сви имају
могућност да мисле, а мисле само неки, као што сви имају очи да гледају, а само
неки виде. „Идеологија глупе и мудре претвара у другове?”[9]
Кад сам био мање стар него што сам сада, прочитао бих понешто од онога што су
писали моји критичари, како бих себе уверио да нису ни читали оно што сам
написао. Ако су и читали, нису разумели.[10]
Ако су и разумели, разумели су погрешно. Читали су оно што нисам написао – учитавали
су своје незнање. Тражити од њих да ме разумеју, то је исто као од мртвог
захтевати да промени мишљење. Кладим се да својим ћутањем нисам рекао ништа
мање од онога што су они рекли гласно. Да има бога, однео би их ђаво: досадни
су као вести од јуче. Занемаривање свега што критичари говоре о писцу добро је
за његово душевно здравље. Све што су говорили и писали заслужило је заборав.
Пријатељи културе, да ли ћемо без отпора прихватити ову казниону духа? Витолд
Гомбрович се често питао: „На који начин нижи човек може да критикује вишег
човека – да вреднује његов рад?” Критичари су у предсобљу, немају приступ
духовној трпези и ништа не знају о врстама хране што се на њој нуди. По мом
нескромном мишљењу, то су главе пуне промаје.[11]
Ђ.
Шушњић, „Мисли за крај и опроштај“, Теорије
културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.
[1] Мишел Фуко, Списи
и разговори, Федон, Београд, 2010, стр. 422.
[2] Фернандо Песоа, Хетероними, Службени гласник, Београд, 2013, стр. 102–103.
[3] „Критика која се бави тим садржајем јесте критика
у тучњави, а у тучњави се не ради о томе да ли је противник племенит, достижан,
занимљив, него се ради о томе да се њега погоди” (Маркс-Енгелс, Рани радови, Култура, Загреб, 1953, стр.
76). „Реченица од које целог живота остаје рана. Довољно је да вас погоди на
време” (Корадо Алваро, Нешто као живот, Службени гласник – ЦИД, Београд, 2012,
стр. 248).
[4] Фридрих Ниче, Тако
је говорио Заратустра, Младост, Загреб, 1975, стр. 116.
[5] Слободан Јовановић, Културни образац, Стубови културе, Београд, 2009, стр. 51.
„Образовање се тиче хуманизације а не само социјализације” (Милан Месић, Мултикултурализам, Друштвени и теоријски
изазови, Школска књига, Загреб, 2006, стр. 329, 331). „Ово је друштво у коме свако
настоји да себи направи макар мали споменик” (Корадо Алваро, op. cit., стр. 168). „Политика је била
његова законита жена” (Карлос Фуентес, Срећне породице, Архипелаг, Београд,
2008, стр. 144).
[6] Мишел Фуко, Списи
и разговори, Федон, Београд, 2010, стр. 23.
[7] Серен Кјеркегор, Човек и дух, Партенон, Београд, 2009, стр. 22. 37 Мишел де Монтењ,
оп. цит., стр, 123.
[8] Мишел де Монтењ, op. cit, стр. 123.
[9] Карлос Фуентес, op. cit, стр. 113.
[10] ”Један
од мојих синова пише књиге које могу да читам, али не и да разумем, а други
пише књиге које могу да разумем, али не и да читам” (Џулијан Барнс, Није то ништа страшно, Геопоетика,
Београд, 2011. стр. 61). „Али није рђав критичар онај ко не зна да пише, већ
онај ко не зна да чита”, приметила је Аријадна–Аља Ефрон, кћи Марине Цветајеве,
у својој Преписци са Борисом Пастернаком.
[11]
„Корисније
је да знаш, а да се правиш да не знаш, него да не знаш, а да се правиш да знаш”
(Дорђе Лебовић, Semper idem, БИГЗ,
Београд, 2008, стр. 407). „Најнеспособнији за мишљење верују да је само
потребно да широм отворених уста и с изразом одушевљене овце изговоре те три
речи, па да кажу велику мудрост” (Артур Шопенхауер, Свет као воља и представа, 12, Графос, Београд, 1984, стр. 126).
Нема коментара:
Постави коментар