Кроз градску ноћ од камена и суше
улази поље у моју собу.
Пружа зелене руке са птичјим наруквицама,
са наруквицама од лишћа.
Носи реку у руци.
Небо из поља такође улази
са својом кошаром тек исеченог драгог камења.
И море седа поред мене,
полажући свој бели реп на тло.
Из тишине избија дрво музике.
Са дрвета висе све лепе речи,
које сјаје зру, падају.
На мом челу пећина у којој пребива муња…
А све се
населило крилима.
О. Паз, Химна међу рушевинама, превео Бранислав
Прелевић, БИГЗ, 1985.
Нема коментара:
Постави коментар