"Много пута сам почињао да Вам
пишем и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтело да будем
у општењу са Вама, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтео), јер
је мојим животом завладала - нека неизрецивост, и то до те мере да чак ни за
самог себе не налазим речи, да у њих сместим своје унутарње биће. Само ми је
једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет
ни рупицу нећеш отворити.
Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао
руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да
назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у
"делатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нисам
гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом
душом. Ако постоји могућност да човек постигне нешто позитивно, то се може
десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човека
схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу
један другом открити као бескрајност. Увидео сам да је такво јединство - основа
свега, и да је оно постулат целокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То
је за мене судбинско питање. И, премда у извесним моментима оно (јединство)
изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући
иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се
оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука... Човеку није потребан
пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим
односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, целосно људски односи,
такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је
то могуће? Ако није, онда се сав живот обавија безизлазно мрачним покривалом,
зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и делатност. Јер
"дела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми
исувише непотребна. Сва "дела" имају за мене само символичку
вредност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем
савезу.
Може бити, с философске и
књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али
кад живот ишчезава, човеку није до "дубина", и кад се не бави ничим
од онога што је једино на потребу. Ја не желим "дубине", не треба ми
књижевност, не требају ми "дела" и стваралаштво, иако бих можда могао
да дам нешто генијално. Апсолутна вредност, познање Бога, не зависи од нас, оно
се не среће "кроз огледало у загонетки" - у немирном коловрату
символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмеси Мудрости, но -
све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће
само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности,
ухватити се руком за "мишицу Силнога" ... Остало ће све бити
благословено, свето, добро, али не сада него тада..."
Нема коментара:
Постави коментар