Категорије

понедељак, 17. октобар 2016.

ЕРНЕСТО САБАТО; Љубав, уметност и вечност

Кроз време, садашњост се претвара у прошлост, а снови о
будућности у несавршена и мртва остварења. Живот
представља оно релативно, јер је он надасве темпоралан.
Љубав чезне за апсолутом, и из тог разлога све велике
љубави су трагичне и на неки начин се завршавају смрћу.
Код Чехова и код Ануја, једноставно, сурово и
меланхолично, све се састоји у томе да се пусти да протиче
време. Наспрам Орфеја и Еуридике који се заљубљују једно
у друго, Ануј поставља мајку и њеног љубавника.
Гротескни несклад јесте мера релативности живота.
Бесмртност је изврнута слика вечности. Вечност је
апсолутна садашњост – време не постоји. Љубав Ромеа и
Јулије овековечена је у уметничком делу као статуа -
заувек ће бити иста, имуна на Време и његове трагично
рушилачке моћи. Бесмртност, напротив, јесте пролазак
времена, претварање будућности у прошлост, уношење
нечисти и ужас.
У љубавном или верском заносу излазимо ван времена,
претварамо тренутак у апсолут. У том теопатском
тренутку ступамо у додир са вечношћу, са ониме што се
обично назива Бог.
Један од корена метафизике уметничког дела јесте
потреба коју човек има да овековечи: неку љубав, илузију,
детињство, успомену. Пруст покушава да овековечи
прошлост, сетну прошлост која је некада била будућност,
односно, илузија.
Уметност се рађа из потребе за исказивањем и
комуникацијом; али то је потреба за исказивањем и
саопштавањем чежње за вечношћу. То се добро види у
Мучнини, када протагониста, осећајући тескобу због
неизвесности, хоће да пронађе уточиште у (вечној) мелодији
блуза.


Етнесто Сабато, Појединац и универзум, превела са шпанског Александра Манчић, "Градац", 2005.

Нема коментара:

Постави коментар