Категорије

понедељак, 17. октобар 2016.

ОКТАВИО ПАЗ, Јесен

У пламену, запаљена јесен, 
гори каткада моје срце, 
чисто и само. 
Ветар га буди,
 додирне му средиште
и онда га обеси за светлост
 која се смеје ни за кога: 
каква расута лепота!
Тражим неке руке, 
неку присутност, неко тело, 
оно што зидове разбија
 и рађа опијене облике, 
додир, глас, окретај,
неко крило само, 
небеске плодове голе светлости. 
Тражим по себи, унутра, кости, 
нетакнуте виолине, 
усне које сањају усне, 
руке које сањају птице...
И нешто незнано што каже »никада«, 
а пада с неба, од тебе,
мој Боже и мој противниче.

Нема коментара:

Постави коментар