Брига људског бића увек
је подлегала извесном ритму: од Универзума ка сопственом Ја, од свога Ја до
Универзума. Занимљиво је да је увек започињао испитујући пространи универзум:
много пре него што се Сократ упитао о добру и злу, о судбини нашега живота и о
стварности смрти, деца филозофи из Јоније истраживала су тајну Космоса, задатак
воде и ватре, загонетку звезда. Данас, као и увек када се платонски циклус
врати у тачку катастрофе, човек усмерава пажњу на сопствени унутрашњи свет. А
велика тема књижевности није пустоловина човека који се бацио на освајање
спољашњег света, него пустоловина човека који истражује поноре и пећине
сопствене душе.
Е. Сабато, Појединац и унуверзум, превела са
шпанског Александра Манчић, „Градац“, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар