Категорије

понедељак, 17. октобар 2016.

К. Г. ЈУНГ, О односу психологије и уметничког дела

Ови односи почивају на чињеници да уметност у својој 
суштини представља психолошку делатност, а уколико она то јесте, онда 
она може и треба да буде подвргнута психолошком 
разматрању; јер, гледано из тог угла, она је, као свака
људска делатност која произилази из психичких мотива,
објект психологије. Са овом констатацијом, међутим,
уједно је дато и сасвим јасно ограничење примене
психолошког становишта: само онај део уметности, који
постоји у процесу уметничког обликовања, може бити
предмет психологије, али не и онај део који чини праву
суштину уметности. Овај други део, као питање шта
је уметност по себи, никада не може бити 
предмет психолошког већ само естетско-уметничког посматрања.
(...)





Уметност по својој суштини није наука, а наука

по својој суштини није уметност; стога оба духовна
подручја имају резерват који само њима припада и
који само њима самим може бити објашњен. Ако
дакле говоримо о односу психологије према уметности,
онда расправљамо само о оном делу уметности.
који, а да се при томе не прелази одређена граница,
може бити подвргнут психолошком посматрању. Оно
што психологија може да утврди о уметности, ограничаваће
се на процес уметничке делатности и никада се
неће односити на унутрашњу суштину саме уметности.
То исто тако мало може бити случај, као што ни интелект
не би могао да прикаже или чак докучи суштину
осећања. Ставише, ове две ствари не би уопште егзистирале
као раздвојене суштаствености да се њихова
принципијелна различитост већ одавно није наметнула
сазнању.




К. Г. Јунг, Психолошке расправе, с немачког превео Томислав Бекић, Матица српска, Нови Сад, 1984. 

Нема коментара:

Постави коментар