Ти си често говорио да би све у свету радије био него песник, пошто је егзистенција песника по правилу људска жртва. Морам са своје стране признати да су песници живели који су себе нашли пре
но што су почели да певају, или су себе нашли на тај начин што су певали. Али, с друге стране, нема сумње да се песничка егзистенција као таква налази у тмини: то је последица тога што се очајање не спроводи, што душа непрекидно у очајању стрепи и
дух своје право преображење не може да нађе. Песнички идеал је увек неистинити идеал, јер је истинити идеал увек стварни идеал. Када духу није дозвољено да се узвине у вечан свет духа, то он заостаје и радује се сликама које се у облацима огледају. Радује се и плаче над њиховом пролазношћу. Зато је песничка егзистенција као таква несрећна егзистенција. Она је нешто виша од пролазностима ипак није вечност. Песник види своје идеале, али мора да побегне из света да би се њима радовао. Он не може ове идоле да носи у себи усред животног метежа. Не може мирно да иде својим путем, а да не буде нападнут од карикатуре која га окружује. Још мање има он снаге да ове идеале у животу оствари... Ако, међутим, нећеш да будеш песник, онда за тебе нема другог пута до овога који ти ја показујем: о ч а ј а в а ј !
Серен Кјеркегор, Човек и дух, с немачког превео Д. Најдановић, "Партенон", Београд, 2016.
Нема коментара:
Постави коментар