Човек је
биће које воли и које је позвано на љубав. Понекад страни језик помаже да видиш
оно што ти свој прећуткује. У средишту руске речи човек – „человек“ чита се енглеско „love“ – љубав. О том човековом љубавном позвању су
највеће заповести: „Љуби Господа Бога својега свим срцем“ и „Љуби ближњега
својега као самога себе“. О томе говоре сва лирика и романи: "једино заљубљени
има право на звање човека“ – написао је Александар Блок. Све те мисли и
заповести сажимају се у једну реч: чеloveк.
Љубав је човеково стицање пуне мере – себе: у лицу вољене особе
открива се и осветљава сав остали свет, човек који воли почиње да примећује и
схвата оно што је до тада пролазило мимо њега, промицало у општој
равнодушности. Њему, младом, одједном постаје разумљивији живор стараца и деце;
њему, здравом, одшкрињује се тајна бола и болести; њему, човеку, постаје јасан
живот дрвета и траве, језера и потока. Њему се отвара унутрашња страна свега
живог, зато што и у самом себи он почиње да је осећа снажно, као никада раније.
Он налази у себи извор енергије, или „синергије“, непознат равнодушнима и
себељупцима. Бити човек значи – волети, човек звучи љубавно!
Михаил Епштејн, Философија
љубави: љубав у пет димензија, превела с руског Радмила Мечанин, Издавачка
књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад, 2012.
Нема коментара:
Постави коментар