ХЕРМАН ХЕСЕ, Песникова исповест

У нашем времену, песник је, као најчистији тип продуховљеног човека, гурнут у безваздушни простор између света машина и света интелектуалне активности те осуђен на гушење. Јер, песник је заступник и правобранилац оних људских снага и потреба којима је наше време фанатички објавило рат. Било би неразумно оптужити време за ово. Наше време није ни боље ни горе од других времена. Представља рај за оне који могу да деле своје циљеве и идеале и пакао за оне који им се морају опирати. За нас песнике оно је, дакле, пакао. Ако жели да остане веран свом пореклу и призиву, песник не сме да се прикључи свету који је, кроз индустрију и организацију, занесен успехом, као ни свету рационализоване духовности која данас углавном влада нашим универзитетима. Пошто је песников једини задатак да буде слуга, бранилац и витез душе, он се у садашњем светском тренутку види као осуђеник на осамљење и патњу. Европа тренутно има врло мали број песника од којих се ниједан не лишава трагичне црте, донкихотерије. Насупрот њима, свет просто врви оним "песницима" од којих живи грађански читалац. Али, међу онима који се с правом могу назвати пасницима, многи ћутке пропадају у безваздушни простор овог пакла. Други, пак, преузимају патњу на себе, идентификујући се с њом, препуштају се судбини и не бране се од ње када увиде да је круна коју су друга времена нудила песнику постала сада трнов венац. Овим песницима припада моја љубав, њих поштујем и волим, њиховом братству желим да припадам. Ми патимо, да. Али, не да бисмо протестовали и беснели. Гушимо се у за нас тешком ваздуху света машина и варварских потреба које нас окружују. Не спашавамо се од Свега. Прихватамо ово гушење и патњу као наш део светског удеса, као наше послање и искушење. Не верујемо ни у један идеал овог времена, ни у генерале, ни у бољшевике, ни у професоре, ни у фабриканте. Али, верујемо да је човек бесмртан; да се његова слика рађа из сваке унакажености да се достојанство извија из сваког пакла. Не тежимо да растумачимо наше време, да га уразумимо и побољшамо, већ да у њему откријемо властиту патњу и снове, да отворимо свет душе и свет слика. Ови су снови делом свирепе слике ужаса. Не смемо да их улепшамо. Не смемо ништа да посрећимо. На задовољство грађана, то чине "песници-забављачи". Не кријемо да је душа човечанства у опасности, на ивици провалије. Али, не смемо ни да кријемо да верујемо у њену бесмртност.

 (1927)


Херман Хесе, Магија књиге, избор и превод с немачког Војислав Деспотов, Ириг - Нови Сад; Српска читаоница и књижница, 1985.