„Песник види дубоко у себе и има дубоко незнање о ономе
што види. Тумач поезије покушава да учини све што се може учинити знањем и
слутњама у области песме, која је сама по себи и област умног и област
постојећег, без завршне истине.“
„Мудрост поезије је у томе да развија безбројне могућности
и да подвлачи своја ограничења.“
Миодраг Павловић
Од Аристотела до
данас схватање поетике се значајно
мењало. Најчешће је у књижевним делима разматрана функција песничког језика, да
би се у XX веку усталила пракса по којој се термином поетика одређују и „стилске специфичности
појединог песника“. Неспорно је да је поетика
део науке о књижевности, у који не улази историја књижевности, али су
разматрања о том појму веома разноврсна. У Речнику књижевних термина се, на пример, тврди да Велек назив poetics замењује појмом criticism и истиче да се термин поетика
задржао у употреби за „истраживање и подсвесних структуралних поступака и
значајки појединих писаца“ а наглашава истраживање особених поетика песника.
Као део науке о књижевности, која је, између осталог, изједначавана и са
теоријом књижевности (Томашевски), поетика
се све више користи при одређивању стилскојезичких особености и специфичности
тематскомотивских опредељења и разматрању песничког поступка и идеја појединих
песника. О сопственом песничком умећу и опредељењима најбоље говоре сами
песници. Један такав покушај осветљавања савремене српске поезије учинио је
Тиодор Росић сакупивши и приредивши појединачна поетичка гледишта савремених
српских песника. У предговору „Поетика савремене српске поезије. Општи поглед“
Росић пише да је на приличан неуспех осуђена свака намера да се на основу
појединачног поетичког гледишта донесе свеобухватна књижевнотеоријска представа
савремене српске поезије. Али, ако не може говорити о свеобухватном осветљавању
појединачног дела, на основу изражених личних поетичких гледишта, то не значи да
песник не може значајније дадопринесе осветљавању неких аспеката свога дела.
Изношење књижевних идеја и поетичких погледа побољшава књижевнонаучни увид у
савремену српску поезију. Уз непристрасан, рационалан, књижевнокритички суд,
свакако доприноси слојевитом, разуђеном увиду у савремени песнички текст, који
евоцира и призива време садашње, прошло и будуће.[1] По нашем мишљењу, најприхватљивије је поетику
дефинисао Цветан Тодоров у Поетици
(1986): „Поетика долази да наруши тако успостављену симетрију између тумачења и
науке у подручју књижевних проучавања“, као и Пол Валери (1945): „Чини нам се
да јој одговара назив Поетика, ако
ову реч схватимо у складу са њеном етимологијом – то јест као реч која означава
све што је у вези са стварањем или писањем дела чију супстанвију и у исти мах
средство представља језик – а не у неком уском значењу, као скуп естетичких
правила или прописа који се тичу поезије“.
Полазећи од ових премиса, покушаћемо да дамо неке
одговоре на питања савремене српске поезије кроз поетичка гледишта нашег
значајног песника, критичара и есејисте Миодрага Павловића, као што су: однос
поезије и поетике, смисао поезије данас, критика поезије, модерност и поезија,
традиција и поезија. Есеји који ће узети у разматрање објављени су у Павловићевој књизи Поетика модерног[2].
Павловић се успешно огледао у различитим песничким
облицима и књижевним жанровима. Његова поезија представља спој модерних трагања
са традиционалним искуством; не искључујући једно друго они се спајају у
својеврсно богатство поетског света који је песник поетички утемељио. За његову
књигу Међустепеник Владета Јеротић је
записао да је карактеристично енциклопедијско знање историје, археологије,
историје уметности, филозофије и религије, па чак и многих научних области, али
се то може рећи и за целокупно Павловићево песништво. Он је и класик и модеран
песник (Слободан Ракитић), а његова поезија је у истој мери и класична и
модерна, заснована на појединачном и колективном искуству, али и поезија у
којој је у потпуности изражен особени песнички сензибилитет.
За нас је, међутим, далеко значајније то што је Павловић
низом својих значајних есеја покренуо суштинска питања о природи и смислу саме
поезије. Његов есеј „Поетика и поезија“ разматра однос поетског стваралаштва и
критичких и есејистичких написа о двема врстама духовних делатности. Он не сматра да је интересовање за поетику сувишно, јер нам она не даје поуздане информације о песничком
стваралаштву. Треба само стално имати на уму да поетика није огледало поезије у
прози, и да је сложеност њиховог узајамног односа корисна за проучавање ,али и
неисцрпна. Сама чињеница да су о поезији често писали песници, упозорава на
опрезност. Павловић подсећа на случај који је описао Елиот, да песници на
почетку свог зрелог доба, пуни незадовољства, баце поглед уназад на своје дело;
они тада кроз критику покушавају да дефинишу своје незадовољство и своје
недостигнуте циљеве. Такав је случај био са родоначелником енглеске критике,
Драјденом, као и са великим критичарима који су напустили поезију (Арнолд,
Колриџ). Теорија и критика су честе етапе у стваралачком трајању песника, неки
пут почетна, а други пут, доживотна паралелна активност. Понекад је писање
поезије само етапа, искуство, авантура једне теоријско-естетске мисли, што је
био случај код Колриџа. Бодлерова поетика је естетска платформа знатно шира од
његове поезије.[3]
Поезија се, према Павловићу, остварује само у песмама.
Али је и размишљање о поезији такође једна врста песничког чина, и онда када се
изрази у виду естетске теорије или критике поезије. Ново време је у знаку умножавања
критичког писања; примена филозофије на песничка искуства понекад је тако
очаравајућа да превазилази и саму поезију о којој пише. У проучавању прошлих
епоха песништва све се више води рачуна о старим теоријама критике, о естетским
постулатима на којима је поезија почивала, о програмима и поетикама. „Тај пут
је разумљив, и не може се спречити све комплексније гледање на литерарни
феномен као такав“, закључује писац. У критичким и есејистичким написима о
поезији он, међутим, види и једну опасност. Она лежи у заблуди у којој се често
могу наћи и читалац и стручњак. То је уверење по коме о поезији збиља објашњава
његово дело, по коме се програм једне песничке школе подудара са њеним
остварењима, и по коме најзад, поетика једног периода потпуно говори о поезији
читавог тог периода. Подлећи овој заблуди значило би сложено гледање заменити
недозвољеним упрошћавањима.[4]
Поезија
сваког доба отворена је за нова тумачења и оцене, као и историја. Ниједно се
песничко дело не може хермафродитски затворити својом сопственом теоријом, ни
одговором свог сопственог времена.[5] Али, критичка анализа поезије отвара старо питање поделе
на добру и лошу поезију:
„Критичка анализа поезије могућа је стварно када је реч о поезији коју
ценимо. Добра се поезија може анализирати, лоша се може цитирати и одбацити
општијим формулама обезвређивања. Применити апаратуру позитивне анализе
изврћући је наопако, да би се видело да тих елемената у извесном склопу стихова
нема, значи у ствари имати на уму неку другу добру поезију, смишљати и замишљати
добре песме читајући лоше, у чему никакве критичарске ригорозности не може да
буде. Или, случај који се дешава, такође, може се та апаратура применити на
лошу поезију, тако да самом неадекватношћу поступка лоша поезија буде приказана
и произведена у добру. Суд о вредности једног песничког текста мора се начинити
пре извођења анализе; закључак се прави само за читаоца.“
(„Реторика и манир“)[6]
Бављење књижевним делом неизоставно укључује појам
вредности. Или се изричу непосредни и посредни судови вредности, или се чине
гестови према књижевном делу који подразумевају вредности, односно вредносне
скале, или се у односу на књижевно дело јављају осећања која укључују
вредности, макар се о њима не дао никакав исказ. Говорећи о појму вредности у
есеју „Вредност и вредновање у књижевности“, Павловић пише да је однос према
вредности врло често паралелан односу према животу. Јер, ако је литература
„духовни изданак живота“, живот је онда „примарна и апсолутна вредност“. На тај
начин се успоставља критеријум за вредновање у литератури: „Оно што вреди у
животу и за живот вреди и у литератури“. Али се литература разликује од живота
по томе што је дарована једним степеном слободе више него сам живот. У
литератури живи и има своју вредност и оно што сумња у живот, и оно што је
ближе неком хипотетичком нагону смрти, него чистом нагону живота. И зато аутор
тврди да „литература вреди уколико се се буквално не подудара са животом,
уколико се са њим не подудара као са нагоном и као са једносмерном еволуционом
тенденцијом“[7]. Он се не залаже за неку дефиницију књижевности мимо
живота, већ за књижевност која је блиска животу и која стоји у чврстом односу с
њим. Јер, вредности зависе од човека, а шта све има у човеку, непознато је.
Ствари које се заснивају на човеку, заснивају се на нечем делимично познатом.
Такав је случај и са вредностима. „Вредност је један несазнат појам“, закључује
аутор.
Веома је занимљиво Павловићево схватање интерпретације
песничког текста, будући да је и сâм признати песник и да је врло често писао о
поезији других песника. Он сматра да би песници требало да избегавају анализе
сопствених песама, јер оне ни под каквим условима наводне објективности не могу
имати вредност. И саме интенције о писању песме могу звучати нескромно, или с
опасним ауторитетом аутора скретати нашу пажњу на секундарне вредности, док
читалац врло често подвлачи друге вредности у песми. Сличан став налазимо код
Милована Данојлића који је у „Успутним записима о поезији“ записао: „Разум би,
у песничком послу, најбоље учинио када би се држао на дискретном одстојању, по
страни. Његова потреба да све тумачи и расветљава корисна је по завршеном
послу; док траје процес стварања, такве интервенције расхлађују машту. Потпуним
расветљавањем живих структура – а песма је, управо, једна жива структура –
угрожавају се преосетљиве жилице ткива. Њима је најбоље у измаглици, у влази, у
помрачини; оставимо их тамо где им је добро.“[8]
Саму
интерпретацију, према Павловићу, треба спроводити на два нивоа. Први
„хоризонтални правац“ подразумева довођење песме у шири контекст књижевног дела
истог писца, доводећи у везу са делима епохе, са стилом и одговарајућим
књижевним покретима. Ова интерпретација, дакле, иде у правцу историје
књижевности; то је поступак у којем се једно тумачи сличним и сродним.[9] Други правац тумачења нема синтетички већ аналитички
карактер. Та се испитивања везују за конкретну појавност песничког дела, и
траже да се одреде у подсмисаоним пресецима.[10] Тај ниво укључује испитивање или тумачење граматичких,
синтаксичких, акустичних, фонијских, лексичких, ритмичких, прозодијских и
других чисто формалних елемената песничког текста. Ова два нивоа интерпретације
или испитивања песничког текста не треба доживети као стару поларизацију
садржине и форме него као „уверење да се реалност једног песничког дела ни
приближно не може заменити једном интерпретативном методом, или схемом једног
аналитичког поступка“[11]. Песничко дело је увек изнад своје интерпретације. Зато
и треба избегавати примењивање једне стриктне методе на тумачење разних
песничких текстова, јер то постаје читање саме те методе, и није више читање
песме.
Ниједна
интерпретација није коначна, дефинитивна, нити има интерпретације која
искључује остале интерпретације. Ако би постојало завршно тумачење песничког
текста, онда би се то звало истина о песничком тексту, а не тумачење:
„Као што се теолог и филозоф баве нашим неразумевањем света, тако се и
интерпретатор поезије бави нашим неразумевањем песничког текста. Он даје да се
наслути колико ми ништа нисмо схватили из једног песничког текста, читајући га.
Тумачење песничких текстова јесте једна неучтивост, посредна увреда сваком
читаоцу поезије. Има само један начин да се тумач поезије извини за увреду који
наноси читаоцу песника и самог себе. Он мора да показује и недовршеност свог
разумевања, па и саму немогућност да се оно доврши.“
Интерпретирани текстови врло често не припадају времену у
ком интерпретатор живи. Та се интерпретација не може вршити реконструисањем
критеријума неког другог времена. Приликом тумачења једне Ракићеве песме, на
пример, не можемо полазити од тога шта је песма значила његовим савременицима,
нити можемо постати његови савременици. Али, у нашем перципирању песничког
текста свест о другачијем стилу, другој епоси, времену – игра извесну улогу.
Зато читање из других времена јесте
„игра с моделима стилских обавеза тога времена, са културним, психолошким,
политичким, социјалним датостима тога времена, које конституишемо са мало
елемената и уписујемо у текст који је пред нама“.[13] Приликом читања и тумачења песме настојимо да се клонимо
историзма, али без обзира на то, у нама остаје један „несвесни историзам“,
обојен емоцијама и нашим несвесним опредељењима. Отуда читање оваквих песничких
текстова има карактер игре са историјским представама.[14]
Поезија се
може дoвести у везу са готово свим другим мисленим дисциплинама.
То никако не значи да је поезија апсолутно везана за њих или, пак, апсолутно
слободна. Ако се поезија, и уметност уопште, и издвајају од осталих људских
активности и заслужују посебан приступ и поштовање, не треба доживљавати
поезију као посебан поглед на свет, нити стварати посебну филозофију живота по
којој се свет може поетизовати. Но, и поред тога што је поезија једна од битних
делатности људског духа, она игра малу улогу у животу савременог човека, који
је „углавном равнодушан према оном што се догађа са поезијом његовог времена, и
према оном што та поезија покушава да ради у његово рођено име“[15]. Зато је улога најбољих међу песницима да подигну
достојанство песничке уметности, да пишу песме онда кад има разлога да се
створи заиста песма. О функцији поезије и смислу певања Павловић је записао:
„Песма није само имагинативно и емотивно сведочанство о поднебљима у којима
живи човек, она свом сопственом времену додаје једну димензију, она улази у
општу формулу човека тога времена, било да тај човек песму прихвата, или не зна
за њу. Она мења његову формулу често упркос њему самом. Она мења његов лик. Она
га чини лепим и док он спава дубоким сном.“
(„Чему поезија“)
Задатак песника није само писање добре и модерне поезије.
Кроз модерну поезију тражи се дефиниција модерне субјективности. Одговор на
питање: како изгледа модерна стваралачка свест, није један. То питање није само
песничко, оно је и друштвено. Више пута у својим есејима Павловић је поставио
питање: „шта је модерност?“ Он је давао хипотетичке одговоре које је
истовремено постављао у изложеним питањима. Је ли модерност „свој сопствени
следбеник?“ Је ли то „добро искићени и бучни епигон, или једна луцидност која
хоће све да схвати што се може схватити, да буде најближа свом времену, не само
у једном тренутку него и у његовим трансформацијама?“ У трагању за одговором
писац закључује да „модерност од француске револуције до данас нема увек исто
лице. Она је интензитет односа према околини“; у другим околностима „неки пут
модерност изгледа као стил, као одређена песничка дикција“.Тачније, „модерност
је увек нешто друго“. Павловић је и сам модеран песник у смислу пуне свести о
томе да се нови циклуси песничког стварања увек отварају на темељу првог услова
који гласи: „модерност је увек нешто друго“. И сама његова модерност испољава
се у више одредница; она је у сталном покрету и трагању за другим и другачијим.
Павловићево
схватање модерности не искључује појам традиције. Напротив, трагање за
архаичним само значи наглашавање особености сопственог културног наслеђа,
„откривање ризница општељудског, суштински песничког мишљења“. О ставу песника
према сопственој културној традицији, с једне стране, и према облицима универзалног модерног
песничког језика с друге стране, он пише да „литерарна традиција никада није
само једна традиција“, и да песник може да бира која му грана сопствене
традиције више значи и више помаже. Две песме написане у једној књижевности већ
означавају две традиције. Свесно или несвесно, песници су увек изданци неке
традиције и неког претходног развоја, јер се сваки песник одређује према другом
и другачијем раздобљу књижевне прошлости, али се ипак одређује. Треба бити
свестан своје културне традиције, али не и бити традиционалиста, јер то значи
„наслањати се на своје претходнике, без труда да се за своје проблеме нађу и
своја решења“. Свест о сопственој културној традицији јесте развијена свест о
садашњем тренутку и његовим задацима. А то значи ослањати се не само на
литературу која нам непосредно претходи, већ и на оне периоде који су нам
временски удаљенији:
„ ...ако поезија има неку снагу, њена снага је у томе што није ништа ново,
што она никада није ни била ништа ново. Њена снага је у томе што узимајући на
себе вид предмета, чини свој вертикални продор кроз време: трајањем – у
будућност, подсећањем, подстицањем нашег сећања – у прошлост. Ту вредност
транстемпоралне комуникације поезије свако време мора поново да открије, а то
откриће је потврда универзалности
песничке речи“ (подвукла М. Ј. М.)
(„Чему поезија“)
На крају,
као важно поетичко гледиште Миодрага Павловића издвајамо његову веру и
оптимизам у трајање и универзалност поезије. О овој теми је песник-критичар
писао у два наврата: први пут у есеју „О кризи поезије, јуче“ (1957) и други
пут у есеју „Криза поезије, данас“ (1976). Ови текстови с једне стране
потврђују да је правих „криза поезије“ било и раније, а с друге стране, да су
те кризе само „фазе живота“, како би рекла Исидора Секулић. У првом есеју
Павловић пише да се питање о фамозној кризи поезије чини беспредметним, јер
најмлађи нараштај песника из дана у дан пружа доказ свог талента. Други есеј је
у знаку истинске вере у бућност писане речи. Упркос експанзији литературе у
свету, која непрегледна у својој инвазији личи на катастрофални талас који
наилази, она „светлуца као зора свеопште писмености, могућност комуницирања и
сазнавања, област лепе суперинформисаности“[16].
[1] Рашка, Година XXVIII,
број 32, 1998, стр. 9.
[2] „Бонарт“, Нова Пазова, 2002.
[3]
Миодраг Павловић, Поетика модерног, стр. 92.
[4]
Исто
[5]
Исто, стр. 93.
[6]
Исто, стр. 98-99.
[7]
Исто, стр. 28.
[8]
Милован Данојлић, Песници, Завод за
уџбенике, Београд, 2007, стр. 481.
[9]
Миодраг Павловић, нав. дело, стр. 7.
[10]
Исто, стр. 8.
[11]
Исто
[12]
Исто, стр. 16-17.
[13] Исто,
стр. 11.
[14]
Исто, стр. 12. (Упутно је видети: Клаус Улиг, Теорија
књижевне историје – Начела и парадигме, превеле Душанка Марицки и М. Д.
Стефановић, „Службени гласник“, Београд, 2010, стр. 240).
[15]
Исто, стр. 58.
[16]
Исто, стр. 82.
Нема коментара:
Постави коментар