Наш живот, дакле, и оно што нам се збива, то је
наше време, али и оно сваким даном све даље у будућности. Мало ми ту, онда,
маримо и за оно што је било јуче а камоли за оно што је још даље. Па ипак,
макар то и не знали, оно што се десило у прошлости, не престаје да постоји у
садашњости, и не само да се манифестује у разговорима и асоцијацијама – то је
најмање – него се основне покретачке силе, невоље, намере, тежње, питања из
прошлости јављају и данас. Исте, мада у новом облику. Живећи на изглед потпуно
самостално свој данашњи дан, ми вучемо за њим читав пртљаг прошлих дана, подводни
део ледене санте. Тај се део не види, али он зато ништа мање не постоји.
Бошко Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар