Категорије

понедељак, 17. октобар 2016.

ЂУРО ШУШЊИЋ, Ћутање је говор који осећамо духом


          Већ су стари грчки филозофи правили разлику између онога што се може знати и онога што остаје ствар вере и слутње. Ако смо било шта са  сигурношћу искусили у стварима разума и вере, онда је то искуство границе до које нас доводи разум, и искуство прекорачивања границе разума, куда нас одводи вера. Другим речима, има питања на која се може дати разуман одговор, а има питања на која се не може дати разуман одговор. Ако верске истине (то јест одговори на питања) нису разумне, не значи да су оне против разума. Ако искуство верника не може увек разумом да се схвати, то још не значи да га треба одбацити, јер има толико вредних искустава у животу која нису разумна, али чине со нашега живота и састојак без кога би живот био празна љуска (на пример, искуство љубави, наде, вере итд.). Ј. Гордер додаје: „Јер кад човек схвати да има нешто што не схвата, онда је, у ствари, на најбољем путу да схвати разноразне ствари”.
          Поред система знања постоје системи веровања. Верујемо кад више не знамо. Кад би све могли знати, не би имали у шта веровати. Вера говори о ономе о чему разум не говори, или не може да говори. Није тачно да вера престаје где разум почиње, тачно је да вера почиње где разум престаје. О ономе што је апсолутно и мистично не може се имати позитивно знање него само веровање: баш зато постоје различита веровања! Неке проблеме човек решава разумом (техничке), а неке вером (смисао живота). Он је логичан и теологичан у исто време. Где разум посустане, вера охрабри. Вера и разум су две моћи једне те исте душе. Вера није против разума, већ изван разума. Ванразумско није исто што и непознато, јер за оно разуму непознато знамо преко других душевних и духовних моћи. Оно што не можемо разумом сазнати, нећемо прогласити непостојећим, безвредним, пуком илузијом.
           Најразумнији народи у нашој повести веровали су у најчудесније ствари, што само доказује да разум не може бити и није природни противник вере. Вера је први додир са драгим светом: оним бољим делом нас самих, кога нисмо свесни! Несвесно скрива: оно зна много тога што свесно не можемо знати. Када неко уместо знам каже верујем, онда то значи да он напушта законе мишљења обичне, формалне логике, и да следи правила друкчије логике, где супротности могу без тешкоћа да се измире у вишем јединству.




           Човеков однос према свету није само разуман, него и неразуман: осећајни, вољни, вредносни, искуствени, итд. То значи да човек стиче не само когнитивно, већ и емоционално и вредносно искуство, па и мистично. Она искуства, или они слојеви његова искуства, који се не могу описати, објаснити и разумети разумским путем, јесу за њега области неисцрпних тајни. Има искустава која не можемо изрећи речима и појмовима, а ипак су то искуства о нечему и са нечим, јер да се не односе на нешто - не би их било. То су тзв. мистична искуства. Мистично овде значи само то да нешто не може рационално да се изрази, објасни и разуме. Не може се тврдити да је искуство мистика нешто празно, јер свако искуство мора да буде искуство о нечему. И кад се о нечему ћути, то нешто није ништа, само нема речи да се нешто каже, па испада да ћутимо ни о чему. И ћутање упућује на нешто о чему се ћути.
          Мистик ћути, не зато што нема шта да каже, него зато што не може ништа да каже: мудро ћутање које надилази свако разумевање! Шта је ћутање него говор који ми не чујемо ухом, али осећамо духом. Мистик зна да бог јесте (у њему), али не зна шта јесте. Он може да говори о свом односу према њему, а не шта бог по себи јесте, јер се то и не може сазнати. То је нешто што није изрециво, али јесте присутно, и захтева да се призна. Хегел није био у праву када је тврдио да људи играју мит и религију зато што не знају да их испричају рационалним појмовима. Они то не могу. Обред је тајна која се игра. У истину спада оно што је речено и оно што није речено, то јест оно неизрециво, о чему се мора сведочити ћутањем. Човек говори и кад ћути: израз је шири од језичког израза. О. Паз вели: мало речи довољно је за оног ко добро разуме!

Ђуро Шушњић, “РЕЛИГИЈА И НАУКА: ЗБИРКА СУВИШНИХ УВРЕДА” (Наука, религија и друштво, Богословски факултет СПЦ, Београд, Министарство вера Владе Републике Србије, Београд, 2002)

Нема коментара:

Постави коментар