БОРИСЛАВ ПЕКИЋ, О усамљености и слободи стваралаштва

У усамљености биће се наше кондензује. Његова специфична тежина постаје већа и његово самоосећање – интензивније.

Усамљеност је врста суда за ферментацију личности. Без ње је немогуће стварно сазнавање, и премда сазревамо ван ње, у мрежи многоструких односа, искустава.

Самоћа, као најдубље искуство, омогућује да се сва та друга искуства претворе у функцију.

Али прави живот, та функција, која се конституише у самоћи, вреди једино ако је вратимо онамо одакле смо је узели – из стварности, преко самоће, опет у стварност.

Човек је део универзума, а његова усамљеност је онај део универзума који припада само њему. Не да би само његов остао, већ да би се заједничком универзуму вратио.

Рефлексија и чин (дело) лице су и наличје нашег учешћа у том универзуму. Занемарити, или чак потпуно је лишити једног од њих, значи живети пола живота.

Лично држим да слобода стваралаштва не може и не сме бити већа од свих других које солидарно одређују општи појам грађанских слобода у нашем веку и нашој цивилизацији.

Другим речима човек као писац не сме имати већу, мада може имати друкчију слободу од оне коју има као припадник једне заједнице.

Ако је има онда је то привилегована слобода и први стадијум њеног губљења. Уметничку слободу сматрам неотуђивим дело грађанских слобода, а грађанске слободе основним условом за уметничке.

Орвел вели да све слободе следе из оне која нам допушта да кажемо како су два и два четири, дакле да исповедамо очигледности. Али ако она не обухвата и слободу да верујемо како су два и два ипак пет, дакле да им претпоставимо неочигледности, слободе нема. Њу само обе чине.

Слобода није у томе да нам се допусти да верујемо у очигледности, него да нам се допусти да по њима поступамо. Као што нема слободе тамо где можемо у неочигледности веровати, али према тој вери не можемо поступати.

Извор:

: http://www.borislavpekic.com/2006/11/o-usamljenosti-i-slobodi-stvaralatva.html