Куда трчи та написана срна кроз написану шуму?
Да ли из написане воде да пије
која ће, попут индига, одсликати њену њушчицу?
Зашто диже чело, да ли нешто чује?
Ослоњена на четири ножице, позајмљене од истине,
испод мојих прстију стриже ушима.
Тишина. Тај израз тако шушти на папиру
и размиче
грање изазвано речју „шума“.
Над белим листом папира вребају спремно да скоче
слова која могу лоше да се распореде,
реченице које опкољавају,
од којих неће бити спаса.
У капљи мастила постоји велика залиха
ловаца с једним притвореним оком,
спремних да потрче низ стрмо перо у долину,
да опколе срну, да опале из пушке.
Заборављају да ово није живот.
Овде владају други закони, црно на белом.
Магновење трајаће докле год буде хтело,
дозволиће да буде подељено на мале вечности
пуне пушчаних зрна заустављених у лету.
Занавек, ако наредим, ту се неће ништа десити.
Без моје воље чак ни лист неће пасти,
нити ће се травка угнути под тачком малог папка.
Значи постоји такав свет
над којим влада независна судбина?
Време које везујем ланцима знакова?
Вечно постојање по мом наређењу?
Радост писања.
Могућност овековечивања.
Освета смртне руке.
Вислава Шимборска, Изабране
песме, с пољског превели Петар Вујичић и Бисерка Рајчић, Трећи трг – Чигоја
штампа, 2014.
Нема коментара:
Постави коментар