Категорије

недеља, 23. октобар 2016.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ, Вечити путници

Ја сам копча свега и мост међ световима
све што је било кроз мене се с оним што ће бити спаја;
Без мене прошлости нема, кроз мене будућности има
све. О клетве постања! О сласти, о жудње бескраја -

Што све постојеће за оно што није веже!
Каквом сам богу мост ја да с неба међ људе сађе;
Каквом сам врагу лего да у мени кот свој леже;
Какав ће на мом путу нови свет да пронађе

Занети морепловац што нову земљу открива?
О зар да је не нађе кад је у души му заблистала?
О зар да је видети неће кад вечно о њој снива?
Већ су долетеле тице с незнаних њених обала,

далеке огромне ватре незнана бића пале,
и ко црвене заставе на даљним видицима горе
одсеви огромних зора што су огњено обасјале
путање морске. Гле, већ весели клици се оре

морнара што су још јуче у очају роптали љути,
кличу већ новој земљи – о, дај да забораве стару!
О вечни путници у мени, о мој бескрајни пути,
о куда водите вечни у бескрајном, свемирном шару?

Велике зоре мојих ноћи, где су вам сунца?
Велика сунца мојих дана, где су вам неба?
Велика неба, да вас домашим, о камо врхунца?
О глади вечних путника у мени, камо вам хлеба?

Пијмо крв наших срдаца нека нас храни,
на стопе метнимо крила да ступамо тише,
у грудима носимо смрт да нас од сунца брани,
вечни путници моји, хајдмо и од неба више!

Хајдмо преко моста у чами што измеђ светова стоји,
и све постојеће што с оним што није веже.
Не мари! Бог неки сишо је у нас, и ми смо своји!
Не мари, враг неки у нама кот свој леже!

Јер смо копче свега, и мост међ световима,
и све што беше кроз нас се с оним што ће бити спаја
и у свему што је част и удео има
          наш! О клетве постања, о сласти, о чежње бескраја! 




Нема коментара:

Постави коментар