Никада те нећу издати сасвим, мада сам те издавао и издаваћу те на сваком месту. И када сам те мрзео, нисам могао да те заборавим. Преклињао сам те да те поднесем. Звао сам те али ниси долазио; урликао сам али ми се ниси осмехнуо. Био сам тужан а ниси ме тешио. Плакао сам а ниси ми засладио сузе. Пустиња си био мојим молбама, гроб моме гласу. Тишина си био мојим мукама а пустиња мојим самоћама. Убијао сам у мислима прве тренутке живота а загрмео твоје почетке. Хтедох отров твојих корена, хтедох да пресуше воћке и пресуше извори; жудела је моја душа. Но захвална ти је моја душа за осмех који је видела само она, а нико други, захвална за сусрет који нико никад није сазнао, тај сусрет се не заборавља већ тајном вером у теби одјекује у тишини, озелењава пустињу, заслађује сузе и разведрава самоће.Заклињем се да никада нећеш сазнати за моју велику издају. Заклињем се свим најсветијим – твојем осмеху, да се нећу растати од тебе.
Емил Сиоран, Приручник о страсти, изабрао и са румунског превео Петру Крду, "Браничево", Пожаревац, 2009.
Нема коментара:
Постави коментар