ЕЗРА ПАУНД, “CANTO LXXXI“

Оно што доиста волиш то остаје, све друго је крш
Оно што доиста волиш нико ти отети неће
Оно што доиста волиш право је наслеђе твоје
Чији је свет, мој или њихов или ничији?
Прво су била виђена, опипљива затим Јелисејска поља,
мада у предворју пакла.
 Оно што доиста волиш право је наслеђе твоје,
Оно што доиста волиш нико ти отети неће
Мрав је кентаур у свом змајевском свету
Сруши таштину своју, није човек
 Створио храброст, створио ред, створио милост,
Сруши таштину своју, сруши је, велим.
Од зеленог света научи где би ти било место,
У смисленом тражењу или правој вештини,
Сруши таштину своју, Пакен, сруши је!
Зелени шлем надмаши твоју гиздавост.
„Савладај себе, па ће те други трпети.
“Сруши таштину своју
Јер си на киши пребијено псето,
Подбула сврака у превртљив дан,
Пола црна, пола бела
Не знаш где ти је крило где реп
Сруши таштину своју
Како су ниске твоје мржње
У лажи зачете,
Сруши таштину своју
Брз у ништењу, шкрт у милосрђу,
 Сруши таштину своју,
Велим, сруши је.
Али учинити нешто уместо не учинити
То није таштина
Закуцати, пристојно, на врата
Која ће Блант неки отворити
Прикупити, у ваздуху, живо предање
 Ил из племенитог старог ока непобеђени пламен
То није таштина.
Овде у нечињењу сав је грех,
 Сав у снебивању, сав у оклевању.

Е. Паунд, Песме, избор, превод, предговор и коментари Милован Данојлић, БИГЗ, 1975.