Човек је
мала васиона, микрокосмос – то је темељна истина људског сазнања која је
претпостављена самом могућношћу сазнања. Васиона може да испуни човека, може да буде од
њега апсорбована, он може да је сазнаје и поима само зато што је у њему
целокупан садржај васионе, зато што су у њему све њене силе и особине, зато што
човек није трунка прашине или њен делић, већ – потпуна мала васиона. (...)
Човек и космос одмеравају своје снаге као равноправни. Сазнање је борба по
снази равноправних, а не борба патуљка и џина. И понављам: ова особена људска
самосвест није једна од истина, које су задобијене као резултат философирања,
то је истина која претходи сваком стваралачком чину философског сазнања. Ова
премиса и претпоставка сваке философије често је несвесна, али она мора да
постане свесна. Човек је у стању да сазнаје свет не само зато што он не постоји
у свету као један од његових делова, већ и зато што је он изван света и изнад
света, што као биће, по квалитету једнако свету, надвисује све ствари у свету.
Добро каже Лоце: „Од свих заблуда људског духа најнеобичнија ми је увек била
она која нам говори како је човек стигао до сумње у своје сопствено биће., које
он сам непосредно доживљава, или како му је пало на памет да врати себи то биће
у облику дара од стране спољашње природе коју ми познајемо само из друге руке,
управо посредством духа који смо одбацили.“ Човек себе боље познаје од света и
пре него што је свет спознао, и зато он свет сазнаје накнадно и кроз себе.
Философија и јесте унутрашње сазнање света кроз човека, док је истовремено
наука спољашње сазнање света независно од човека. У човеку се открива апсолутно биће, а изван човека – само релативно.
Николај Берђајев. Смисао стваралаштва: покушај оправдања човека, превео Небојша
Ковачевић, „Бримо“, Београд, 2001.
Нема коментара:
Постави коментар