Категорије

понедељак, 31. октобар 2016.

ПОЛ ВАЛЕРИ, Кораци

Кораци твоји, кад се роде
из моје ћутње, свети, снени,
к постељи мога бдења ходе
занемели и залеђени.

Како су благи, уздржани,
о, чисто биће, сенко драга!
Богови!... све што ме слутњом храни
носе ми твоја стопала нага!

Ако уснама издалека
пољупца окрепу и спокој
већ спремаш бићу што те чека
у мојим мислима дубоко, –

застани, преслатко створење
што и постојиш и не постојиш,
не хитај с нежним испуњењем
ка оном чију чежњу појиш,

јер ја све ово време дуго
живех од тога што те чеках,
и срце ми не беше друго
осим корака твојих јека.



















Бранимир Живојиновић, Са врхова светске лирике (препеви), 
СКЗ, Београд, 2006.

Нема коментара:

Постави коментар