Пријатељу
мој! Рачунај да си свакако ђак односно ученик. Не мисли да си одвише стар за
учење, да су ти снаге достигле пуну зрелост и развијеност, да су ти карактер и
душа већ уобличили и да не могу да буду бољи. За хришћанина нема краја учењу:
он је вечити ученик, све до самог гроба. Устаљеним природним током развоја
човек достиже пуну интелектуалну развијеност до тридесете године. Од тридесет
до четрдесете напредује како-тако а после тог периода у њему се ништа не
покреће и све што ради не само што није боље, него је чак слабије и
неизраженије од претходног. Али за хришћанина то не важи; тамо где је за друге
граница савршенства, за њега оно ту тек почиње. Најспособнији и
најталентованији људи, преваливши четрдесету, почињу да заглупљују, посустају и
малаксавају. Погледај све филозофе и највеће светске геније: њихово најбоље
време трајало је само док су били у пуној снази; после тога бивали су све
сенилнији а у старости су чак подетињили. Сети се само Канта који је последњих
година потпуно изгубио памћење и умро као дете. А погледај животе свих светаца:
приметићеш да су они, упоредо с тим акко су старили и приближавали се смрти,
јачали разумом и духовном снагом. Чак и они међу њима, које природа није
обдарила никаквим блиставим талентом и који су читавог живота сматран за
обичне, па чак и неинтелигентне, задивљавали су после умношћу својих беседа.
Откуда то? Отуда што је у њима увек било оне покретачке снаге, коју обично има
сваки човек само у годинама младости, када пред собом види подвиге за које га
чекају свеопште похвале, када му се привиђају ружичасти хоризонти, тако
примамљиви за младиће. Ишчезне ли пред њим хоризонт и подвизи, ишчезава и
његова покретачка снага. А пред хришћанином вечно блистају хоризонти и он види
вечне подвиге. Он жуди за животном битком као младић; он има против чега да се
бори где да делује, јер му се поглед на себе сама стално просветљава и открива
му у њему самоме нове недостатке против који треба поћи у нове битке. Због тога
све његове снаге не само што не могу да малаксају и онемоћају, већ, напротив,
стално јачају: жеља да буде бољи и заслужи похвале на небесима подстаћи ће га
тако како то не може ни највећег славољупца најнезаситија славољубивост. Ето
због чега хришћанин иде напред онда када други
заостају, и због чега је, што даље иде, све паметнији.
Ум
није наш највећи дар. Његова функција је управо редарска: он може да доведе у
ред и да распореди на своје место све оно што већ поседујемо. Ум сам не покреће
напред све док се у нама не покрену друге способности од којих он постаје
трезвенији. Апстрактнимм читањем, размишљањем и непрекидним слушањем научних
студија приморашећ га само да незнатно крене напред; понекад га то чак и спутава,
ометајући његов самосталан развој. Ум је, међутим, у неупоредиво већој
зависности од душевних стања: чим букне страст, он одмах поступа слепо и глупо;
ако је пак душа смирена и у њој не кипти никаква страст, он се и сам
разбистрава и поступа разборито. Разум је неупоредиво већи дар, али се он стиче
управо победама над страстима. Њега су поседовали само они који нису
запоставили своје духовно васпитање.Али ни разум не даје човеку потпуну
могућност да иде напред. Постоји још већа способност: њено име је мудрост и њу
нам може дати само Христос. Она се никоме од нас не даје рођењем, нико је од
нас не наслеђује, већ је дело највеће небеске мислост. Онај ко већ поседује и
ум и разум може је стећи само ако се моли, ако даноноћно моли Бога за њу,
уздигавиш душу своју до највеће доброте и очистивши из себе све до беспрекорне
чистоте, како би могао да прими ту небеску гошћу, јер се она плаши огњишта у
коме душевно домаћинство није у реду и у коме нема потпуне хармоније. Али ако
она уђе у дом, тада за човека почиње небески живот и он поима ту дивну драж да
буде ученик. Онда он од свега учи; цео свет му је учитељ, чак и најбезначајни
човек. Из најједноставнијег савета он ће извући сву његову мудрост;
најнеразумнија ствар окренуће према њему своју мудру страну и сва ће се
васељена пред њим зауставити као отворена књига за учење: више од свих црпеће
он из ње благо, јер ће боље од свих знати да је ученик. Али ако му се ма и за
тренутак учини да је његово учење завршено, да више није ученик и увреди га
нечије учење и поучављње, мудрост ће му одмах бити одузета и остаће у мраку као
цар Соломон у својим последњим данима.
1846.
Николај
В. Гогољ, ИЗАБРАНА ДЕЛА (Одабрана
места из преписке с пријатељима, стр. 631-632), Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, С. Карловци-Н. Сад, 2012.
Преузето
са блога Александра Мирковића:
Нема коментара:
Постави коментар