Иља Јефимович Рјепин, "Просјак" ("Девојчица рибар"), 1984. |
И
ништа ми друго ниси на пут дао.
Теби
ме је завјетовала мајка моја у часу тјескобе, у једном од оних часова кад нема
ниоткуд помоћи и кад су сва врата затворена, осим врата Твојих.
Ко
је још видио да се мала дјеца тако опремају y свијет, са крстом сиромаштва и
теретом великих завјета? А ипак, Ти си ме тако послао и са лицем оца, који се
ријетко смије, строго означио пут мој.
Па
како сам могао бити срећан?
И
још сам био луд и самосвој, отимао сам се путу и позвању, тргао сам у страну и
био сам као зло дијете које не спава код куће него бјега, нечисто, са влатима
сијена на одијелу а поглед има мутан и несталан као ничије псето.
Кад
Те нисам видио над собом, мислио сам да Те нема. И ништа није остало што нисам
учинио да Ти се отмем, јер је мало ко љубио гријех и грешну радост као ја.
Пролазио сам свијетом и ударао лијево и десно на врата туђих судбина, али сва
су редом, као по неком мучком договору, била за мене затворена. Насртао сам узалуд на врата човјекова, и
послије сам дуго сједио крвавих руку, на камену.
Јер
касно сам увидио да се не отварају силом. Нисам могао схватити зашто је за мене
сваки жив човјек тајна влажних трептавих очију и зашто се пред мојим корацима
свака врата затварају, као на тајни знак.
А то
си Tи хтио да ме одбијеш од свијета као што се дјеца од године одбијају од
сисе: да им огркне и да им се огади. То си Ти, о страшни, постављао своју
невидљиву руку између мене и свијета, да ме онда инокосна и остављена окружиш
својом љубави која боли и посвећује.
Иво Андрић,
Ex ponto, немири,
лирика, Сабрана
дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр.
85-86.
Нема коментара:
Постави коментар