Кад бих био сигуран да ме неће чути и одмах послушати она гомила просечних
и недаровитих људи који су и иначе увек спремни да себе и све своје уздижу и
прецењују, ја бих младим и даровитим нашим људима дао један савет.
Радите, рекао бих им, свој посао не гледајући ни лево ни десно, ни иза себе
ни преда се, али свој циљ постављајте високо, и тражите мало од света око себе
(што мање то боље!), али много од себе и свога дела. Уверен сам да је већина од
нас од почетка ударила себи сувише мален и сувише близ циљ, и да је више и боље
могла од онога што је желела да уради и постигне. Желите много, тежите смело и
далеко и високо, јер високи циљеви откривају и умногостручавају снаге у нама.
Тежите смело ка савршенству великих дела, а радите предано и стрпљиво на
ограниченим и мучним појединостима без сјајног видика, јевтиног самозадовољства
и таште величине. Циљевима својим живите, а трошите се нештедимице на свим и невидљивим
пословима сваког дана и сата. Често помишљајте да је живот јачи и свет богатији
него што ми то у сваком поједином тренутку можемо да сагледамо, и не губите из
вида да y сваком од нас има непознатих могућности, да у ходу стичемо снаге.
Хтети далеко и желети много, кад је реч о постављању несебичних циљева,
није грех, није опасно. Погрешно је и опасно ударити себи сувише блиску мету,
јер то значи изневерити и себе и друге, остати дужан животу.
Будите неповерљиви и стварни, строги према себи при извођењу сваке
појединости, скромни при њиховој оцени, али код постављања циљева будите храбри
и великодушни, мислите смело и гледајте далеко.
И. Андрић, Знакови поред пута, Сабрана
дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 250.
Нема коментара:
Постави коментар