 |
| Андреј Тарковски, Полароид |
Ko
је само једном успео да се, као Буда, Христос, св. Фрања, стресе свих мера и
система и идеја и остане сам самцит лице у лице с природом, тај је већ и
заволео све ствари и успео сажалити се на њих, а ту је почетак стварања из
себе; нешто је прострујало кроз цело биће, нешто као велики страх и велика
смелост, бескрајни бол и бескрајна радост: дотадашње слабе кохезије унутрашњег
живота нестало је и нови хаос судбоносно се покренуо да створи још једно звездано
небо, јер сваки велики уметник носи у себи своје звездано небо. Све остало,
спољашњи утицаји, техничко знање, ступањ образованости, од тога тренутка
престаје бити главно, мада не губи сваку вредост. Једна је нова сила почела
делати.
М. Настасијевић,
„Неколико рефлексија из уметности“
(одломак), Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар