У постхумно објављеној књизи Андрићеве медитативне прозе нема једног записа
који је имао своје место у старијим пишчевим рукописима за ту збирку. Тај се
запис може прочитати на двадесетој страници машином прекуцаног рукописа на листовима
неког пелира чији је формат знатно веће дужине од оне коју оставе данашње
фабрике хартије. Исти тај запис jaвља се, поново прекуцан, и мећу листовима беле,
пуније хартије нешто мањег формата, овога пута на страницама које су обележене
као тринаеста и четрнаеста. Испод наслова овог другог рукописа – „Знакови поред
пута“ – означен је, у загради, временски оквир у којем су обухваћени текстови
настајали: 1933 – 1941. Нема, углавном, никакве разлике измећу два сачувана
преписа: у питању је текст који је био коначно уобличен и намењен за штампање.
Штавшпе, изгдеда да је већ био и предат уреднику Српског књижевног гласника, али је избијање рата априла 1941.
спречило његово објављивање.[1] Гласи
овако:
„Гледајући људе при
послу, при јелу или при ма коме другом делању, имам од увек обичај не само да
пажљиво пратим њихове покрете и гримасе него и да их на неки начин невидљиво
опонашам, изводећи их све у себи. При томе се не задржавам на спољњем и
видљивом, него редовно замишљам унутрашњост тога човека у акцији, његов стомак,
срце, плућа, мозак и жлезде, усредсрећујући рад маште на онај орган који је при
тој одрећеној радњи највише запослен. Тај мој свакодневни рад толико је срастао
са мојим бићем и постао механичан да и ноћу, у сновима настојим да га применим
на оно што видим у сну.
Није тешко замислити
какве последице може да има по живот тела и духа та необична навика, колики је
то напор и какав терет, колико умањује и како мења и квари моју праву личност.
Овакви људи носе у
себи, као страшну болест, погрешну представу o својим снагама и понашају се као
да имају дивовско тело по снази и обиму и живот дуг бар неколико столећа. Такви
људи сваку чашу пију као да је океан. Уопште, примају сваки спољни утисак као
нешто бесконачно, апсолутно и једино. Њихова мисао прелети у једном дану по сто
пута с једног краја живота на други, дотичући границе свих могућности
(започету) књигу Знакови поред пута.
Све што је људско
садржано је у таквим личностима а оне саме са сваким даном све мање личе на
човека.
Да ли је тај „знак поред пута“ изостао из књиге омашком приређивача? На
једном месту у пропратним напоменама уз том XIV приређивачи кажу да је књига
унета у Сабрана дела према откуцаном тексту који је писац верификовао уносећи у
њега руком, 1974. године, исправке, напомене, допуне. На другом месту кажу да
су објединили прву (довршену) и другу (започету) књигу Знакови поред пута.
Осим тога, определили су се за разврставање текстова у три тематске целине.
Вршена су, дакле, премештања. Приликом таквог компоновања у начелу је могуће
нешто испустити. Али ни у великом конволуту рукописа за прву (довршену) књигу,
сачуваном у пишчевој заоставштини, занимљивог записа који се у претходним
рукописима налазио нигде нема. Уколико се тај запис није налазио ни мећу
текстовима намењеним за другу књигу – што је као могућност заиста малo
вероватно изостављање тог текста се не може приписати приређивачима првог
постхумног издања. У сваком случају писац је тај који је свој стари запис пропустио да унесе у велику књигу замишљену
као прва свеска, ону у коју је последња забелешка унесена 17. марта 1968.[2]
године. Зашто је он то пропустио?
Случајно? Неко коме се бескрај медитације прелива у небројене текстове, као
и кроз разговоре које слушалац или сабеседник бележи, па и кроз оне које нико
забележити неће лако може изгубити евиденцију о неком свом старом спису.
Састављајући књигу Знакови поред пута
писац је покоји текст могао напросто изгубити из вида. Начин на који је ређао
текстове у књизи као да је ишао наруку таквој могућности. Компонујући збирку он
се, изгледа, определио за ред без-реда као начело. Зна се да је тако поступао
Паскал састављајући своје Мисли.
Француски мислилац је такав свој поступак јасно формулисао: „Записаћу овде
своје мисли без реда и можда не у ненамерној збрци. То је прави ред, и који ће
увек баш нередом обележавати мој смер.“[3]
Андрић очигледно није желео да одржи у књизи хронолошки ред, према времену
настајања текстова: такав би поредак наметао утисак о књизи као дневнику и
појачавао би личан карактер Знакова поред
пута. Морао му је бити неприхватљив такав ред и стога што је поједине
текстове прерађивао, и више пута узастопно, у различитим размацима времена.
Није одлучио ни да своје записе разврстава и сређује тематски: кад би се то и
могло доследно извести, рђаво би се слагало са симболичном сликом из уводног
текста, где се помиње младић из бајке који је – да се не изгуби – обележавао
стабла поред којих га је пут водио. А одричући се система у компоновању
текстова, писац је себе лишио добре прегледности посла.
Па ипак је мало вероватно да судбина случајног губљења задеси запис који је
изузетно маркантан 315/ као дијагноза и признање муке која писца као „страшна
болест“ упорно распиње и прати.
Јавља се помисао да је писац накнадно одбацио свој запис јер је постао
незадовољан његовим књижевним квалитетима. Могао му је у одређеном тренутку
постати неугодан натурализам приказаног залажења уобразиљом у физиологију
других људских јединки. Али страх од натурализма није Андрићева црта. А што се
облика тиче, запис који је изостављен из књиге занимљиво је остварење. Он
почиње као исповест, у првом лицу једнине, а онда путем неосетних прелаза бива
уопштено казивање о типу сличних људи, дато у трећем дицу једнине. Парадокс на
завршетку долази као енергична поента. У једној лапидарној реченици ту се своди
свеколика драма људи о којима је реч. Тешко би било естетичким мотивима
објаснити ауторово одрицање од таквог списа.
(...)
Намеће се претпоставка да су неки ставови старог записа после низа година
зазвучали писцу туђе. На маргинама Андрићевих бележница није мало трагова
ауторових колебања хоће ди одређени запис унети у Знакове поред пута или оставити за коју приповетку, пуштајући да га
изговори нека имагинарна особа. Али на тему уживљавање писац се враћао и кроз
нове текстове, допуњавао је своје старе опаске и разрађивао проблем. Можда му
се на крају учинило да је, после свих разрада, стара белешка о невидљивом
опонашању постала беспредметна.
(...)
Запис што, на висини пишчева стилa, казује његово, изузетно, искуство о
једној недовољно испитаној појави душевног живота, и то појави која трајно
заокупља његову пажњу као властита особина и као претпоставка уметничког
стварања стваралачка је исповест, своје врсте. Ако писац ту исповест није хтео
да унесе у књигу, разлог би пре могао бити то што до ње држи врло много него што до ње премало држи.
Уклањање старог записа из збирке Знакови
поред пута подсећа, помало, на поступак оног везира из приче који не даде
да се његова омиљена максима уреже у камен властите задужбине.
И. Тартаља, Приповедачева естетика: прилог познавању
Андрићеве поетике, Нолит, Београд, 1979, стр. 313-321.
Приредила Марија Јефтимијевић Михајловић
[1] Поуздано је да се код последњег уредника Српског књижевног гласника
Божидара Ковачевића у време избијања рата затекла једна серија записа из збирке
Знакови поред пута. Рукопис је потом враћен аутору; био је уз то по свој
прилици други од два поменута рукописа, онај на којем су означене године
„1933–1941“.
[2] Вероватно је та забелешка уједно и последња која је написана за живота
Милице Бабић Андрић.
[3] Паскал, Мисли,
прев. Јелисавета и Миодраг Ибровац, Београд, Култура, 965, 167.
Нема коментара:
Постави коментар