Идентитет
подразумева свест о својој особености, а себе као особе може бити свесно само
биће које познаје себи слична бића. У томе се Платон, Маркс и Фројд слажу. Ко
није кадар да се осети у кожи другога, тај није начисто ни са туђим ни са
сопственим „ја“. Писац једне од новијих студија о човековом идентитету, антрополог
и песник Јаков Броновски у том смислу каже: „Поистовећујући себе са мном ви
можете научити штошта ново о људском ја и o вама самима не као једној личности
већ као извесном примеру. Ви улазите много потпуније у своју властиту свест улазећи
кроз мене у људску свест. То знање нећете заиста добити од мог мудрог филозофског
савета: тај ће вам једино казати како делати и мислити. Али ви ћете га добити
из мог песништва –– ако је ово добро.“[1]
Омогућавајући нам да се пренесемo у свет других људи, песништво нам помаже да
изградимо свој идентитет.
И.
Тартаља, Приповедачева естетика: прилог
познавању Андрићеве поетике, Нолит, Београд, 1979, стр. 160.
Нема коментара:
Постави коментар