 |
| В. В. Гог, Аутопортрет |
Кад
би неко саставио списак свега оног што ми тражимо и „очекујемо“ од уметника и
јавног радника уопште, испала би чудовишна слика од које бисмо се и сами
уплашили. Хоћемо прво да је близак нама по схватањима и по начину изражавања; и
то сваки од нас хоће, а ми смо сами међу собом врло различити по мишљењима и
укусима. Хтели бисмо да је вредан и савестан у раду, да нема не само људских
слабости ни порока него готово ни људских потреба, да се не одмара, да не
болује, да не ужива, малʼте не да и не живи. Желимо да је снажан и животан,
разнолик, увек нов и необичан а непоколебљиво доследан себи, што у ствари значи:
веран слици коју смо ми себи о њему створили. Стидимо се и огорчавамо због
његових људских потреба и навика, које сви имамо у мањој или већој мери, y
једном или другом облику. Тражимо од њега да буде чист као анђео, искрен као
дете, тврд као стена, и осетљив као лист јасике; а надасве –– да буде плодан,
са правилношћу годишњих доба, да ти плодови буду богати и да увек и каквоћом
и количином одговарају нашим очекивањима. Чим наступи и најмањи застој или „пад
квалитета“, ми се забринемо и, разочарани и озлојеђени, сву кривицу тражимо
једино код „нашег“ уметника, као да једино са те стране и може да дође.
Томе
треба додати да ми од тог вољеног и поштованог ствараоца тражимо, као нешто што
се само по себи разуме, да се не туђи од нас, да је често y нашем друштву, да
учествује у свим нашим разговорима и пословима, весељима и бригама, да се при
том не одваја и не разликује ни у чему од нас и наших другова, и да ни речју ни
понашањем ни изразом лица не показује ништа од својих стваралачких брига и
мука.
Под
тим условима ми смо, y начелу, спремни да му прогледамо кроз прсте мале
расејаности, настраности и повремена кратка бежања из наше средине, а да
плодове његовог рада примамо као продукте наше
стварности, да их као такве признајемо и умерено хвалимо. А после његове
смрти, говорећи са узвишења на ивици
његовог гроба, док он лежи у закованом сандуку ниже наших ногу, ми смо спремни
да их прогласимо ремек–делима која као таква треба да унесемо у ризницу наше културе и оставимо нашим потомцима, као богато наслеђе
њихових великих предака.
Иво Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста,
Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 254-255.
Нема коментара:
Постави коментар