У
пуном доживљају хода садржан је и смисао пута. Куда, пита се ко је непоуздан у
истинитост својих корака.
Те
нам је, ради каквог било умирења, заварати себе да се нигде и не стиже; или
обесмишљеном ходу поставити произвољну мету; или порицати чак и себе биће, само
да би се избегло јединоспасавајуће, – уистинити ход.
__
Питања,
што се све тежа и у све већем броју постављају овом времену, корене се сва у
оном основном од кога се духовни организам човека већ из основа потресао, –
чему живот? И неразлучно с тим, – чему стваралаштво?
И у
чему год се јучерашњица заварала, или према чему је остала слепа, данас нам се,
у свој тежини рђавог наслеђа, намеће са категоричним захтевом, – или храбро
погледати у очи свим страхотама заблуделости (у чему још лежи једна могућност
да се нађе пут) или пустити да се неповратно залута и сконча у лавиринту
сопствених лажи.
Јер
животом дубоко смо огрезли у непрегледне сплетове проблема, који, само да се
размрсе и поставе, ваљало би, са оправданом зебњом да се тиме ишта учинило,
уложити сву снагу духа колико нам још преостаје да се (већ је последњи
тренутак) приберемо и храбро дозовемо сазнању, – пут на коме се сваким даљим
кораком искрсава по десет нових питања, није прави пут; живот, до у чију је
саму срж продрла зла коб проблематике, и који у пуком комбинаторству рачунице
очекује себи спаса, дубоко је обесмишљен живот.
__
Стварати,
толико је у самом начелу човека да и најмањи стваралачки потез из корена је
људског бића и суштиски значи рађање из духа.
Отуда
и сумња у смисао стваралаштва поистовећује се са сумњом у смисао самог живота.
__
У
урођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене у
проклетство) човек је место стварним завојицама логоса ударио апстрактним
пречицама логике.
И у
нездраво наглом процесу ослобођења, насилно кидајући везу по везу суштине себе
са суштином света, уместо да се учини слободним, јер духовно из себе разраслим,
постигао је супротно, – да се, макар и по цену духовне смрти, ослободи, или
тачније рећи, отцепи од света.
И
свака прекинута веза са светом значила је у ствари једну везу мање са самим
собом.
Те у
обмани да је потпуно свој, и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више
на земљи ни на небу, нити је божији ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље
губио самог себе.
__
Болан
је парадокс проглашавати реализам (ако реализам значи пуни обухват стварности)
за нешто основно у ставу данашњице.
Напротив,
човек никад није био толико нестваран као данас, – кад је своје последње живе
силе очајнички уложио да, измозгавајући мртве теорије, оживи их у каква било
начела свог обезначељеног живота; и кад, у очајању изопачене религиозности,
неће најзад ни од тога зазрети да и самог себе, биће, покуша пробразити у
небиће, само да би мртва теорија над живим животом остала у праву.
__
Разлучењем,
дакле, себе од света, човек је у ствари разлучио и своје сопствено биће. Најпре
у њему самом, па у свим његовим изразима, све се једно од другог издваја до
отцепљења.
На
стваралачком плану култура је већ одавна посебна катергорија живота, а
уметност, опет, посебна категорија културе, и тако даље до све ситнијуих
одељака и пододељака.
И
нема живог кутка у који већ није продро, под маском просвете и са девизом
напретка, разорилачки дух времена.
__
Из
тешке заблуде да је материјално једнако стварном, све се више целина замењује
само једним делом, све се више тобожње узима место правог.
Првоначелни
свој дар, стварати, човек у све већом мери, ради сумњиве победе над материјом
(као да је реч о победи, а не о преображају) замењује са сухорачунским
производити, благослов стваралачког рада преображујући у проклетство
разорилачке производње.
И у
оном што се сматра за нејвећу благодет времена, у машини, не крије ли се најподмуклија
опасност да у човеку утрне свака стваралачка моћ.
Њој,
мртвој творевини својег мозга, која је до сада само ковала, лила, ткала, човек
најзад, у лудилу практичности, предаје и оно што ни по коју цену није смео
одвајати од себе, предаје јој своја уметничка дела, да их, убијена тиме у
њиховој бити, аутоматски преноси широм света. И што се на тај начин изгуби,
никаквим се сумњивим користима „пропаговања у широке масе“ не може надокнадити.
Јер снимљени глас није више глас него само његов снимак; јер фотографски
ухваћени лик није више лик већ његова фотографија.
И
никад, веће распрострањености а мањег дејства; и никад, толики број људи који
се баве писањем, сликањем, компоновањем музике, а тако мало уметника
стваралаца, као у ове наше штуре дане.
__
И
није чудо што последње стваралчке силе, непотребне једном антиуметничком
времену, повлачаху се постепено из живота, док не нађоше склоништа у „кули од
слонове кости“, да ту саме у себи изумру на миру.
А
данашњица, која је само доследан корак даље у свему што је до јуче владало,
обарајући се свом снагом на „уметност ради уметности“, нехотице тиме долази у
најтежу опреку са духом саме себе: јер у животу отцепљеном од живота, где је
све самом себи сврха, и лепота је ради лепоте, и уметност ради уметности.
И
управо зато што се лакоумно мисли да је уметност, својим бекством из
механизованог животарења једног антистваралачког времена, саму себе умањила
свргнув се са престола животне првоначелности, данас њу, племенитог сужња, то
исто време безобзирно изгони из „куле од слонове кости“ у страшну арену своје
обесмишљености да, искоришћујући је у своје сврхе, залепршавајући њоме своје
заставе, суштински се још дубље обесмисли.
Јер
је тешко обесвећење, јер право води кидању последње везе човека са самим собом
и са светом, њу, суште начело, силом изокретати у оруђе борбе до истраге
завађених људских табора.
И
јер борба макар и за праведну ствар ипак је борба; и оруђе, макар се њиме само
зло хтело искоренити, ипак је оруђе.
А
изнад и испод обојега, високо и дубоко, стоји стваралачки потез, који је сам по
себи победа без борбе, јер потврдом себе као апсолутног добра у корену ништи
зло, јер у себи носи сву силу отелотворене љубави.
М. Настасијевић,
„Религиозно осмишљење уметности“, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар