Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког
живота који се миче.
Осамљен камен на жалу има ауреолу његова даха, и облијева
га јутром и вечером, као љубичаст флуид, сјај сунца које се не види.
Он је као топлина у даху свега што живи.
Он је глух за сате који избијају и цијепају вријеме на
парчад, и Он је слијеп за дан и ноћ и све промјене времена.
Он је као миран сјај и велика тишина y којој се чује глас
који га нијече.
Он тако добро шути да се већ помишља да га нема.
А Он је мирно срце свих атома.
Иво Андрић, Ex
ponto, немири, лирика, Сабрана
дела Иве Андрића, књига једанаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 89.
Нема коментара:
Постави коментар