МАРИЈА САМБРАНО, Све је у неком небу...

 Небеса су многа. Небо у једнини је апстракција која безмало ничему не служи. Један од оних појмова с којима не знамо шта бисмо почели, пошто је исцрпљена клица осећања која им припада, јер они нису толико одговор на чежњу за знањем колико на жеђ или глад за надом, па чак и за чулима, пошто кроз њих проналазе и храну и прочишћење.

Жељених небеса је много, али пошто су небеса, она су кружна и концентрична. Без средишта не би била небеса. А такво средиште може бити само опште. Она дакле чине тоталну сферу. Али код небеса која нису сувише дубоко у сфери, може бити раскинута зависност круга од средишта, средишта које ће показати – у одговарајућем осећању – даје компактно, неповредиво. И онда, за онога у коме се тако нешто деси, отвара се празнина кроз коју се незадрживо строваљује, без икакве заштите.

Јер обично се дешава да, ако је неко заточеник неког неба и ако се тако и осећа, као заточеник, он кружи тражећи излаз. Тада настаје пакао. Иде ка површини која представља границу круга, у најбољем случају, и тада се може родити сазнање, оно које се јавља на самим ободима празнине.

Али у другим случајевима спушта се на само дно тога неба тамнице, пада у утробу неба и то је пакао. Тамо где у једно–средиште нема приступа јер није створен простор, а нема ни времена. Постаје опседнут, није више само заточеник.

И у тој ситуацији може настати известан процеп у којем се простор-време отвара, шири, даје. Али та је област најмањње небеска и најмање паклена. Бежи из пакла како би се докопао простора-времена, и ништа више. Ништа више за сада.

И покушава да стигне на површину, да се успне ка њој. И стално поново пада у утробу како би изнова утврдио лишеност од простора-времена. После се воде излију, отварају се реке, и воде нас, напола небеске а напола паклене, односе. Воде: небо-пакао.

Онај ко зна био је поверен водама. „Дух је лебдео над водама“, а дух се нужно спушта у пакао у пратњи светлости, пошто је он сама светлост. И онај коме се деси да осети те воде на крају ће видети ствари под водом, у води: живе. Вода небо–пакао јесте живот. И само на њој, већ беживотној, на предсказаној ивици светова, долази се до сазнања.

Јер све је у неком небу. Нема пакла који није утроба неког неба.

2

Прво небо које ће осветлити нашу ноћ јесте неизбежно сама ноћ. Ноћно небо које, зато што је ноћно, одговара тами где почива наше биће. Али ноћ је пролазна тама која води ка свитању. На срећу, ноћ нас наводи да осетимо како у њој има још нечега осим што раздваја дан од дана. Ноћ је увек једна те иста ноћ, па чак и оних хиљаду ноћи из бесконачне приче морају се шћућурити, завршити у једној јединој ноћи; божанство.

И ноћно небо, макар било и потпуно црно, јесте прво небо ка којем се диже поглед и којем се упућује крик што се више никада не враћа, како се то дешава и пред огледалом дана. Нема одраза светлости на мрачном ноћном небу, нема одраженог светла. Нема намере. Има само непосредованог присуства. Осетљивом виду увек набијеном представљањем ноћ супротставља чисту непосредованост, тоталну чистоту у којој се биће и небиће још нису разлучили. Као неко присуство без лика које сведочио првим водама од пре постања, и под њима, живот планете даје дах. И човек, његово посебно створење, предаје се у сну – као дах живота у самој ноћи. У тој ноћи у којој памћење покренуто маштом прича и препричава свој изум: у ноћи која спаја прву у и последњу, у ноћи бића у којој се храбри, у забораву, у сну без сања и то чистије него на мирној јави, на водама, баца спасеног од пакла представљања и повести. И тако ослобођено повести, биће које је остало само са дахом буди се полако ка ономе што му је одузето и што је остало далеко и неприступачно. И подстакнуто непосредношћу присуства ноћи која је истовремено његова, његова прва ноћ, полако се буди ка сусрету са ониме одреченим или изгубљеним што му је било одузето од памтивека самом смрћу. Није се у смрт упутио онај ко се само храбри у ноћи свога бића, него ка ономе што се не зна, ка ономе што се није искусило и што се можда и не може искусити, пошто о томе и не може бити вести, јер ма како нејасна та вест била, она би га оцртала, одредила, прилагодила. То је ништа, речено је. Али то није ни ништа, нити његова супротност – биће или живот? – него све оно што издише не умирући.

Мора бити да ништа не узнемирава самоћу онога ко се предао ноћи без светлости и било каквог сјаја која се онда уздиже над њим као храм, као небо. Само тада, када бистрина и смиреност његовог бића буду налик самој ноћи, када заборави на самога себе, будног, на онога себе кога шаље чулима што му служе доносећи му вести о блиском и о далеком и што још само кроз то расцепљују јединство у које се склонио, свету стварност без имена; када је одложено оружје, могло би се рећи, оно којим он стално маше не дајући себи предаха чак ни у сновима – опажање зарад идентификовања које одмах затим следи. То је идентификовање које чак успева да покаже далеко, жељено јединство у виду „другог“. Јер осећа – обично онај ко бди – да га стварност напада и да се од ње мора ослободити, оцртавајући је, и пре свега чинећи је схватљивом. И креће да хвата, да лови пре и изнад свега, одричући се сваке комуникације, гурајући од себе то прво присуство. Присуство без којег ниједно присуство не би постојало, ниједна стварност не би имала лице, нити би иједна истина могла да се назре, па тако ни да се тражи.

И тако, питање о стварима и њиховом бићу излеће из човека који мисли а да није примио, колико му је то могућно, саопштење које одашиљу ствари, зато што су се пребрзо пробудиле из тог мира, из тог заборава на небу мрачне ноћи, непосредном небу присуства без имена и одређења.

А са сваког непосредног неба пада се, изнова и опет, па и са истога неба, јер ниједно од њих не прихвата у потпуности стање земље. И место на које се пада, доњи свет – доњи свет је свако место које је подређено неком небу открива се, опет, као место на којем се не може остати непомично, као место неподношљиво активног сагоревања које може бити и море пламена када се тамо горе, на одговарајућем небу, назре неко светло. Светло, јер небеса теже да постану апстрактна, пошто их привлачи једно: њихово средиште. И тако на њима појединачно биће тежи да измакне самоме себи: тежи да заборави своје тело и своју сенку – ону сенку бића – а нарочито да пошаље далеко од себе своју намеру да постоји. Живот и постојање стапају се у ономе кога прими неко небо. При паду у подземни свет живот и постојање му се, напротив, бркају, и једно од њих на крају се кобно намеће ономе другом. Јер живот се гуши ако му се наметне постојање, а постојање бива разоружано ако је живот тај који се уздигне над њиме. Опасност за живот представља гушење под тежином постојања или утапање у првобитно море, такође. Постојање, међутим, у опасности губи своје оружје, јер је њему пре свега потребно да продре, да се уздигне у безграничној побуни „у дефанзиви“.

И то је тако када је оно што се намеће живот у паклу неизбежног поновног пада у ватру, у њено буктање. Дисању је потребна извесна разводњена ватра, у зависности од броја и мере. Јер живот на сваком свом ступњу везан је за ритам – што захтева одговарајући простор, и своје време. И дешава се да му је у том паклу живота или већ одузето, или да га још није сустигло па живо биће пати у паклу стога што је живо сред исконске ватре без простора за дисање оно што му је прво било дато, без икакве муке, док је било горе, на свом непосредованом небу – његово станиште.

Када се срећно даде простор живоме бићу, већ према његовом стању, он му напоредо са дисањем омогућава и виђење. А када на несрећу остане изгубљено, напуштено, неспособно да види, остаје у пустињи. То што се заједно јављају дисање и виђење – и то не као пука могућност него одмах, на делу – већ представља неко високо, чисто небо.

И живот мора бити, увек би морао бити онај ко срећно тријумфује када живо биће падне са својих непосредованих небеса. Живот са свим својим пакленим опасностима које га прате када изнова проклија. Јер живот клија увек навише, тражи висине. А постојање улеће, макар и немало непријатеља, као нека дивља и схематска пропозиција, као нека схема која у том тренутку прети живом бићу неком врсtом растеловљења, насилно га одвајајући од његовог неба уз које се оно приљубило па се чак са њиме и стопила, губећи се у забораву на себе. Али када изнова падне, ако живот однесе победу, згушњава се око пламена који се изнова рађа, пламена који храни и одржава оно телесно, и у тами живота опет неће потпуно изгубити то своје небеско луталаштво. Неће се у њему потпуно угасити онај одсјај извесне небеске телесности.

Незадрживо клија живот из својих поновљених паклова у висине, на позив својих мрачних непосредованих небеса која ће се једнога дана прелити у светлост, рањена свитањем. Свитањем које ће и само бити утроба, небеска утроба.

Марија Самбрано, Визија и искуство, изабрала и превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2011. 

Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић