Шта
је то човек? Његово порекло је нејасно, његова судбина је већа непознаница од
разлога његове појаве на земљи. У суштини, ако занемаримо детаље, еволуција и
чудесно порекло човека су једно те исто или, тачније, толико све то нема
значаја за одређивање суштине човека да очито одговор на то немогуће питање не
треба тражити ни у материјалном свету ни у једнодимензионалној реалности
постојања. Ма, није реч само о човеку. Ради се о томе да „спознаја света“ ипак
нема ништа заједничко с континуираним откривањем објективно истинитих
законитости. То јест, ланци псеудореалних спознаја окивају наше стремљење ка
апсолутној истини задржавајући га на периферији оне очигледне, конкретне
истине. Сто више „знамо“, то „с више уверености“
мислимо како имамо права да утврђујемо законитости, које нас обмањују усађујући
нам идеју о могућности спознаје.
Импресионира
нас илузија, знање, упркос чињеници да заправо не можемо да се приближимо
апсолуту, тј. тајни, и да било који облик „приближавања“ сам по себи представља
удаљавање од ње. Човек само мисли да спознаје. То је процес који контролише
човек неспособан да успостави било какав контакт са апсолутном истином. Кажу да
је то наш доживљај и ништа више, а истина, као ни реалност, није узајамно
повезана с доживљајем. Јер доживљај је субјективан, реалност је божански хладна
у својој објективности. Ми покушавамо да се предамо љубави, облачећи
астронаутска одела, тражимо реалну истину у сопственој спознаји.
Ја
сам агностик. Штавише, чини ми се да је тежња ка спознаји (ширење сопствене
еколошке сфере) за човека погубна, јер спознаја је духовна ентропија, удаљавање
од стварности и окретање свету илузија. Тиме као да материјализујемо будућност
по схеми сопствене пропасти. Човек се не развија у тој сфери која би му
обезбедила могућност да преживи у духовном смислу.
А.
Тарковски, Мартирологијум (Дневници 1970-1986),
Превели с руског Милица Спасић и Ненад Спасић, «Академска књига», Нови Сад,
2017.
Нема коментара:
Постави коментар