 |
| Слика: Александр
Костецкиј |
Има неко ко сања. Неко ко је затворен у сан и
хоће да изиђе из затвора, ко се не мири с тим да остаје потопљен. Неко ко се
плаши да ће остати тако, и коначно успева да отвори пукотину у дебелом слоју
који га окружује и раздваја од стварности, од себе, изолује га од сопственог живота.
Као да је прва улога живог да чека, да чека, напета и будно, отворено.
Када би будност била одређена само пажњом за оно
непосредно, као производ неког бића које се састоји од пребројивих виталних
функција, не би постојало сањање.
Не би постојало сањање када би живот од почетка
био сан. Када се не бисмо враћали из сна, и када
живљење не би било стално буђење, кад људско делање не би било дато кроз
узастопна буђења. И када сањање, првобитно, почетно сањање не би већ било
неко буђење, немогућност да се трпи обичан сан, самртни сан.
Као да се при сањању пада у првобитно стање
живота, и то не само у људски живот, него у живот уопште, који је себи крчио
пут кроз остварене снове, остварујући се у сновима, конкретизујући се,
дефинишући се у срећним сновима, оним упорним и уобличеним. Као да стваралачка
еволуција није процес састављен од дугог ланца снова, од којих други маргинални
снови нису успели да се остваре, да се утелове. Као да élan vital није сањање,
сањање с тешњом да утелови сан и доведе га до бића пролазећи кроз стварност.
Не би постојало сањање кад би се при уласку у сан
субјект потпуно прилагођавао тој својој лежећој, пасивној ситуацији, када би
уистину то могао да ради, када та лежећа ситуација не би била супротна животу.
Спавање је враћање. Враћање у ситуацију пре
рођења, у утонулост у нешто огромно, мрачно, невидљиве, враћање у почетно
слепило, урођено неважење; у дисање, што је примарна функција живог, не изван
него унутар нечега.
Температура се спушта, срце проређује откуцаје, све функције успоравају ритам и
смањују интензитет, ако чак не престају. Као да се организам враћа у архаичну
ситуацију из које не може да се пробуди. Као да је стање будности, стање заједничко
човеку и животињи које их одваја од биљке, стечено и троши енергију која се
сваке ноћи мора стицати. И као да је ноћ првобитно време, мрачно време пре
времена из којег избија корен који је у њега још урастао.
Али биљка успева да буде у спољашњем простору, видљива,
као да је у неком простору који јој припада. Од њега, од биљног живота, као да смо одвојени неким тананим слојем
ваздуха, неким стаклом које нас изолује. И видмо биљке као да су у некој другој
средини, као кроз стаклена дна чамаца који укотвљени показују морске дубине.
Увек је чудо додирнути биљку, баш као и особу која спава. Није то због
непомичности, него напротив, због различитог стања кретања, због неприметног
кретања из којег је искључено премештање. Због кретања прихваћеног у сопствени
организам које даје представу о кретању бића: биљка и спавач више су слика бића него онај ко је будан.
Слика бића, слика смрти, речено је за сан. Слика
онога ко спава, ближе томе да се подудари са собом, ван опасности да сам себе
оповргне, да се отуђи кроз делање, да се умножи кроз премештање, да се удвоји у
дејству. Слика јединства и само
првобитно јединство.
Стварно је јединство онога ко просто спава, и
тако је виђен. Виђен као из даљине, као да је његовој слици пришао неки моћан
телескоп с друге планете, из другог света или средине. Виђен из даљине коју је
немогућно савладати. Не може се бити ближе или даље од онога ко спава, него
само на сталном одстојању, ма колико мало оно било, несавладивом, као од
мртваца, када би његово присуство било видљиво, или од слике, само слике,
фантазма или идола.
Где је заправо онај ко спава? Показује
да се могу бити и постојати а не живети заједно. Да се може бити малтене без
живота. Он је попут биљке, максимум бића, с минимумом живота. Јер биљка је живи организам који има
најмање виталних функција; живи у минимуму, а њено присуство је најтоталније,
најближе чистом присуству, најмање скрива оно што јесте, одржава се на дашку
живота који је прожима, који је одржава као анђеоску појаву. Минимални дашак
живота у максималном облику. Зато, сведена на границу оскудице живота,
дуговање живог, нешто где се безмало подударају дуговања и примања, обећање и
присуство, где се потрошена енергија потпуно излива у облик који нити је троши,
нити задржава.
Сањање је, могло би се рећи, сама суштина живота
као човековог делања, живота утолико уколико га неко – човек – живи. Његово
делање. Делање које, попут његовог, потиче истовремено од његове пасивности и
од онога што је у њему активно – трансцендентно.
Сањају више животиње, можда сањају и друге, биљка би лако могла бити остварен сан ако у
себи чува онај скок какав је живот, прелазак и преображај неорганске материје у
жив облик – душу – мост какав је увек живот између две стварности, које зато
остају сједињене, али се не мешају, служећи, опет, неком вишем јединству, зато
што живот тражи служење, преображава оно што јесте ту у слугу. И у том смислу,
живот је увек трансценденција, али биљка не иде даље од себе; остаје у себи,
савршено утонула у себе, довршена, и зато слика савршенства, стварност.
И као стварност, сан, зато што је успела. Све што постане потпуно стварно лебди као у
сну, уздиже се као у тријумфу оствареног сна. Зато што је напетост остала
задовољена, укинута. И борба које има када нешто постаје стварно, када се
остварује, окончана је. И више нема
опасности да се спусти и утоне, као што се дешава стварности која још није,
која се оприсућује и долази и измиче; какав је увек живот који се живи.
Биљка се показује пред људским погледом као онај живот који више никуд не иде,
који не жури ничему, који се враћа себи, живот у савршеном кружењу,
самодовољан, који не предлаже други живот. Док животиња, пошто има моћ
премештања, уочава шта јој недостаје и шта је оно више чему тежи: власништво и
његова дружбеница, оскудица. Као да је нешто ван ње стално привлачи и дозива,
као да је почетни сан остао изван.
И животиња која сања већ је она сама и њен сан.
Али само човек за себе с правом може тако нешто рећи. У вишој, животињи која
сања постоји само мимика дела остварено! И на јави, реплика јаве. Ако ти снови
једнако постоје у човеку, они не исцрпљују пространо подручје снова.
Има, несумњиво, као што смо видели, неко путовање
људског субјекта у сновима кроз све области његовог живота и до граница његовог
живота. Путовање које није само присећање него и истраживање; истраживање
граница, осматрање и извиђање, унутрашње уступање, и урањање.
Укупност универзума снова обухвата биће и
стварност. Поптуна безвременост, безвременост у којој
се појављује атом времена. Безвременост с осећајем временског протицања, с
представљањем времена. И специфично суспендовање времена које карактерише
појављивање снова фантазама бића. И све то освојено, увијено у представљачку
функцију, у начело обликованости сваке ствари, сваке ситуације, од обичне
представе која репродукује и подражава, која је мимеза, имитација симболичке
слике која обележава сопствену судбину. Чула која превазилазе оквире сваке
личности да би напросто, универзално могла бити чула људског живота и онога што
он предлаже, онога што је његов предлог. Па и нечега што се надвија над њим. То путовање, истраживање које човек обавља
у сновима, више није слика његовог живота, него његов живот у почетном стању.
Његов спонтани живот.
Нема ничега тајанственијег у живљењу од тренутака
који претходе сну.
Рекло би се да се обрнутим редом понављају тренуци рођења. И да се ради о
некаквом разрођењу. Нема радикалније ситуације, чак и ако је површно проживљена.
Јер не треба бркати дубоко и неуобичајено, чак ни
да се оно дубоко и суштинско појави у слабом облику. Није нужно зарањати у понор да би се било тамо, довољно је окрзнути га.
И при свакодневном улажењу у стање сна, човек увек окрзне понор свог рођења,
окрзне га у пролазу. Пре него слика смрти, човек који спава слика је непотпуно
рођеног, слика некога ко је ту, али још није отворио очи.
Отвори очи, и већ је ту, будан, рођен. Не враћа
се из смрти, враћа се из нечега што претходи потпуном животу, из неког преживота
на који не може да се ослони, где му се стварност не представља, где само осећа
себе, сопствено дисање, откуцаје срца, лагано напињање утробе, где има само
нечујан шум своје утробе; напетост која успоставља сваки живот и стискање у
себе у јединству које је људско биће, увлачење у себе и плутање у безобалном
океану који није стварност, него живот. Онај
ко живи утонуо је у живот, без стварности, ако само спава. А између живота и стварности, ако сања.
Између живота, само допола плутајући по
њему, сањана стварност, присутна преко сна, извлачи га из океана живота;
половична стварност, подређена утолико уколико је спољашња ономе неравномерно
откривеном – ако такође кажемо да је стварност оно његово, оно што припада том
бићу које сања и зове се човек.
Марија
Самбрано, Визија и искуство, изабрала
и превела Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2011.
Приредила: Марија Јефтимијевић Михајловић
Нема коментара:
Постави коментар