 |
| В. В. Гог, Клупа са четири особе, 1882. |
Свашта сам слушао и читао о стваралаштву и ствараоцима у
уметности, и увек сам се, право да кажем, чудио откуд то да се та велика и
стална жеља, да се говори и суди о уметности, јавља понајчешће код људи који
уметност не разумеју и не воле. Вероватно да то
долази од потребе тих људи да себи и другима објасне своју немогућност да воле
и неспособност да разумеју; да је оправдају пред собом и пред другима. Од
природе лишени схватања уметности и љубави за њу, они ипак својим оштрим умом
виде колико је велика њена улога у свету и бар наслућују њену снагу, а у исто
време увиђају јасно да су неспособни да до краја продру на то подручје. Како
неће и не могу да се помире с тим да постоји нешто што је њиховом уму и
схватању неприступно, они се бацају на уметност као на „предмет“ својих
студија, у несвесној жељи да ту уметност са којом се на сваком кораку сусрећу,
а која за њих остаје ,,hortus clausus“, савладају бар споља, да узму њено
тумачење у своје руке, да јој они одређују природу, прописују законе и постављају
циљеве.
Ту негде, у дубинама црне зависти и тешког осећања мање
вредности, треба можда тражити порекло многих бахатих есеја и замршених теорија. То су природни
непријатељи уметности и рођени противници уметника, они замрачују и заплићу
путеве до уметности и збуњују читаоце (слушаоце или гледаоце), а често и
уметнике саме. Немоћ се свети а повређена сујета жели по сваку цену да влада и
заповеда, руши и поставља.
Иво
Андрић, Знакови поред пута, Сабрана
дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр.
284-285.
Нема коментара:
Постави коментар