Категорије

субота, 16. децембар 2017.

ИВО АНДРИЋ, Исувише се говори о аутобриографским подацима


Много, исувише много се говори о аутобиографским подацима у пишчевом делу. Докони критичари и књижевни историчари, обично они који су неспособни за друго, дубље проучавање књижевног дела и друштвених покрета и преображаја који су са њим y вези, увлаче се кроз сваку рупу у пишчев живот и то његово дело, и обично изводе погрешне закључке.
Мален је један живот да бисмо по њему и кроз њега могли објаснити све оно што добри писци дају о људима и људским односима. Призори и доживљаји које писци износе пред нас људски су а не њихови, јер иначе их ми не бисмо осетили као своје.
Такви анализатори књижевних дела, заслепљени својим личним нагонима, не знају једну другу чињеницу, много занимљивију и много ближе истини. А та чињеница нам казује тачно обрнуто од онога што казују и доказују они. А то је: колико писац од онога што пише, што посматра и о чему размишља – уноси у свој живот. Како га дуго посматрање и сликање људи мења и троши, и како наступа често, као професионална болест, тровање материјама којима рукује.
Они и не слуте како су понекад тешке и страшне приче које писац прича сам себи, јер не може да их се ослободи, и које му замрачују драгоцене сате његовог рођеног живота. Често и много више и теже него стварни доживљаји.


И. Андрић, Знакови поред пута, Сабрана дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 251. 

Нема коментара:

Постави коментар