Много, исувише много се говори о аутобиографским подацима у пишчевом делу.
Докони критичари и књижевни историчари, обично они који су неспособни за друго,
дубље проучавање књижевног дела и друштвених покрета и преображаја који су са
њим y вези, увлаче се кроз сваку рупу у пишчев живот и то његово дело, и обично
изводе погрешне закључке.
Мален је један живот да бисмо по њему и кроз њега могли објаснити све оно
што добри писци дају о људима и људским односима. Призори и доживљаји које
писци износе пред нас људски су а не њихови, јер иначе их ми не бисмо осетили
као своје.
Такви анализатори књижевних дела, заслепљени својим личним нагонима, не
знају једну другу чињеницу, много занимљивију и много ближе истини. А та
чињеница нам казује тачно обрнуто од онога што казују и доказују они. А то је:
колико писац од онога што пише, што посматра и о чему размишља
– уноси у свој живот. Како га дуго посматрање и сликање људи мења и троши, и
како наступа често, као професионална болест, тровање материјама којима рукује.
Они и не слуте како су понекад тешке и страшне приче које писац прича сам
себи, јер не може да их се ослободи, и које му замрачују драгоцене сате његовог
рођеног живота. Често и много више и теже него стварни доживљаји.
И. Андрић, Знакови поред пута, Сабрана
дела Иве Андрића, књига шеснаеста, Удружени издавачи, Београд, 1981, стр. 251.
Нема коментара:
Постави коментар