Категорије

недеља, 10. децембар 2017.

НИКОЛАЈ ЗАБОЛОЦКИ, Ко умножава знање, умножава муку


Велико знање иде са бригом великом,[1]
Говори нам  Проповедник са свог престола.
Ја мудрац нисам, откуд ми толико бола,
зашто жалим за светом, зашто за човеком?

Да живи природа жели и зато она
Милионе зрна баца испред птица,
Но од милион птица, до звезда, светлица,
Једва се да се вине понекад и једна.


Васељена шуми и моли за лепоту
Криче мора, прошарана, пуна пене,
Али на брдима земље, гробљу васељене
Само изабрани цветови зраче доброту.

Зар сам ја само ја? Ја сам само трен нем
Туђих постојања. Боже праведни и прави,
Зашто си створио тај свет, мили и крвави,
И дао ми ум, да га разумем!

1957.

Препевао: Александар Мирковић





[1] 1,18 Јер где је много мудрости, много је бриге и ко умножава знање, умножава муку.“ (КЊИГА ПРОПОВЕДНИКОВА)

Преузето са блога Александра Мирковића: 


Нема коментара:

Постави коментар