Скоро све што у материјалном свету службу служи,
данашња наука сврстава у неку групу машина: у машине статичне, динамичне,
рефлекторне. Све се у нашем времену иставетовало с науком: држава и породица,
рад, воља и машта, вера и морал. А наука све своди на дејство и плебејство
машине. Излазе при том врло веселе ствари; излази, рецимо, да се природа бави
прављењем машина. Излази да се велики инстинкти света, у које се као у богове
поуздавали и природа и људи, да се ти инстинкти сада преводе на формуле мотора.
Занимљиво је да међу статичке машине (машине
пасивне, код којих долази у обзир само снага) да је наука ту убројила и пут,
пут уопште. Човека протрне језа кад то прочита. Нека буде тако за гвоздене
пруге свих врста, за кабел ваздушних железница, за тунеле, за покретне
степенице спратова, можда и за грађене друмове и плочнике. Али како да се с тим
истоветују они нечитки вијугави знаци даљина који се виде с висова брда; они
тајанствени другови наших самоћа и мисли и очију, који гласка не пуштају од
себе ни дању ни ноћу, и који никакву другу силу немају до силу духовну. Стазе,
сељачке путеве, младићске пречице, то пробијају машта и случај и нужда, а не
рачун. Ти "путеви" су само символи пута. Мудри Кинез Лао Тсе не каже узалуд: "Пут који је пут,
није пут." Пут је духовни и
судбински правац, а не пруга; и зато је један исти пут за сваког човека други.
Највећа већина путева, којом највише милиона људи хода и пролази, то су стазе
пољске и шумске, клисуре планинске, превале међу висовима, превлаке међу
острвима, мора, реке и језера, линије y простору за мисли и летење. Шта од
машине има жива вода са својим неумором и незадржајем? Шта мртва вода, чију
храну из дубинских извора нико никад није видео? Шта од машине има стазица коју
утапкају стока и људи, или продере брдска вода, и коју збрише нејачка травица,
или угуши сурванац камен? Шта од машина има ваздушна линија која, ако хоћете,
никако и не постоји!
Француски писац, Леон Доде канда, имао је визију
која је вероватно тачно слагање са једном од чудесних моћи материје: визију да
су на познатом алпијском путу морали остати трагови од прелаза Наполеонове
војске. И остали су, сигурно. Остали су можда чак и трагови од сенки оних људи,
животиња и ствари. И кад би неком новом силом материје, или наших очију, то одједаред
постало видљиво – шта мислите, колико би, два или три, или ни два потпуно
истоветна пута показала се на том једном путу! Исти пут је за сваког човека други! "Пут који је пут, није
пут."
Шта остаје од машинског дејства пута кад падну
мрак или магла, кад снег завеје? Слутња човека, пса, коња или ирваса, или судба
њихова значе ход кроз даљину мимо свих путева. Не само да слеп човек не може материјалном
снагом пута да се користи, него за окате људе стоје на укрстима и савијутцима
путокази, или живе страже служе као казаљке, иначе пут постаје мистична сила и
анархија дејства.
Сваки човек зна чудеса, тајне и игре своје улице,
чак и овога плочника.
(...)
Мистериј
путова и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све
духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није
дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира
пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У
резултат? Платон је записао: ”...a што називамо резултатима само су
почетци". То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута,
истог пута. Она чувена "стазица између села и гробља“, којом сви морају,
није ли она ниједна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка,
немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На
путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису
исте. Зато што путеви крију највеће тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране
пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме, хује и пошкрипљују, али пут је
заковано нем, запечаћено нем.
И. Секулић, „Мистериј пута и стазе“, Приповетке II,
Stylos, Нови Сад, 2001, стр. 221-225.
Нема коментара:
Постави коментар