Храним се мудрошћу земље и влагом
из мрачних дубина
И корење је моје у тами олистало
Подземним листовима
У својој непомичности сплав сам
на подивљалој реци
И ватра која гори у магловитој шуми
Тек измишљених речи
Чему сам спона
И шта је то што раздвајам
Док ме светлост опија
а другима је заклањам
Тежина облака мене ће да сруши
И једино песма птица
Пад мој
Може да заглуши
Апнеја, Књижевно друштво "Свети Сава", Београд, 2016.
Нема коментара:
Постави коментар