МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ, Дух је елеганција интелекта

Изгледа да је закон стварања у природи исти као закон стварања у уметности. И у једном и у другом постоји по једна стална тачка, један стални моменат, чему је све остало по реду важности потчињено. – Отуда је хармонија главни услов стварања. – Једна добра лирска песма има своју логику, као и један роман, драма, епос, симфонија, слика, архитекстонска творевина...

Онај први моменат стварања налази се изван човека – он га осећа, али га не може доказати. Он троши врло велики део своје умне енергије у тражењу тог момента, - праузрока стварања.

Други је моменат, управо моменти, у човеку – зато је он бог свога унутрашњег света, зато је он творац у уметности.

Постоје ствари посредно природне и непосредно природне: прве је створила свест и разум, друге несвесност. – Свесно је творевина несвесног.

Човек је изашао из природе, из човека је изашао морал и перверзија.

Целокупна филозофија, и стара и нова, открила нам је само то да не можемо сазнати суштину ствари, већ само њихов однос, зато се математика сматра као најегзактнија наука, зато се све науке труде да ствари посматрају не као непосредно дате, већ кроз њихову еволуцију.

Све што хоће да живи, да има разлога за постојање, треба да кроз несвесни почетак, детињство и младост дође до своје зрелости. У природи ништа не одступа од тога; код људи нарочито у погледу душевног, унутрашњег живота није све на свом месту.

Свест је разлагање и спајање – анализа и синтеза; интелект је примање; дух је елеганција интелекта; интуиција је поток који извире из срца, а протиче кроз главу.

М. Настасијевић, Есеји, белешке, мисли, Дечје новине, СКЗ, 1991.