Земља није дом за душу, али може бити одмориште. Душа је стигла с далеких звезда и одмара се овде, на сунчевој топлоти. Одмара се само на сунчевој светлости, само тако заборави свој звездани дом. Али нико не може да гледа у сунце. Сунце се може видети само преко цветова. Због тога скитница застаје код сваког цвета.
Само се скитница одмара спокојно на земљи. Па ипак зашто скита скитница? Куда хита? Никада он то не пита себе. Свуда би могао да стане. Свуда постоје границе. Али на границама се не може стати и он иде даље. Скитница се не боји граница. Због тога су му мила сва места. Бог места му се пријатељски смеши и само се њему показује. Откуд ипак немир? Нема више овакве смирености као ова која неће да се скраси ни на климавом камену. Његова несмиреност је и смиреност. Откуд зна када треба да устане? Та не плаши се олује која се приближава, и ветар је његов пријатељ. Откуд зна птица да се приближава тешко годишње доба? Али не веруј да би птице селице теже поднеле сурову зиму од својих слабих друга које су овде остале. Птица селица је иста као скитница, измами из скровишта бога места, и кад га се засити, лети даље. – Постоје, међутим, птице, косови, славуји, само се њихове женке селе када нестане светлости и ишчезне последња песма. Мислиш да њима није довољно онолико топлоте, онолико хране у скровитом жбуну као њиховом пару? Не знам. – Откуда да зна пут? – питају се у чуду. Ни то не знам. Али је сигурно да душа вода не може да се одупре светлости. Сигурно је да душу вода светлост води право као стрела.
Каталин Кемењ, Писма мртвом пријатељу, превод с мађарског Сава Бабић, 1993.
Нема коментара:
Постави коментар