Порођајни бол тада је суштински исто
што и радост стварања.
(...)
У шта год се уживим, додир је само
пробудио што се већ у мени налазило. И мислим, све се у свему садржи. Разлика је
једино у степену пробуђености. Врхунац: ја – космос.
Све живи, све је у сржи. Само човек још
и рије по животу, за том сржи. Али мало ко допре до ње. Још мање остане у њој. Него
се спасе, или с једне стране у вери; или с друге, у безверју. Тражи лагоднију
светлост за своје слабе очи; лагоднију таму за оно мало сопственог видела. А брод
ипак остаје брод, и плови.
Радост од сазнања. Што истинитије
сазнајем, то дубље заборављам себе. И гле, дође тренутак кад при најчистијој
свести човек се насмеши чак и оном, и тим дубље, што њега лично погађа. Насмеши
се од сазнања.
Има бол још из материне утробе. Никад се
не би преболео да нехотице не скрене у радост израза: свему се саопштити, у
свему себе наћи, до заборава свог извора, до расплинућа твари у сан. И тек у
чистој радости, од сна прави надстварност.
М.
Настасијевић, „Даље за стварну мисао“ (4),
(одломак), Есеји, белешке, мисли, Дечје
новине, СКЗ, 1991.
Нема коментара:
Постави коментар