Било је то давно, прадавно,
кад је цар над царевима
у граду над градовима
зидао цркву над црквама.
Сјатили се мајстори и аргати
из целога царства
и дарове донели моћни и немоћни.
Свак’ је доприносио колико је могао и знао
а ни цар није штедео труда ни блага.
У вечности се огледао велики ктитор
гледајући како лавра из земље израста
и како се царство око крста сабија.
Узвисила се светина и понизила властела
испод комадића небеског свода
наслоњена на стубове храма.
Само цар није могао да једе ни да спава.
Његова је задужбина била безимена,
а он није знао какво име да јој да.
Залуд су се молили часни оци,
муцали песници и мудраци,
ниједно име није било достојно
Константинопоља ни васељенског трона.
И једнога дана,
као што се све једном деси,
док је господар прерушен у мајстора
обилазио градњу и град,
угледа једну девојку
како на голим леђима
из удаљеног каменолома
вуче велики камен,
па је, зачуђен, упита
зашто толики терет носи
и да ли је неко тера да то ради.
Девојка није препознала цара,
нити је знала ко је и зашто пита
за њено бреме,
али смерно рече да је сирота
и да не може ничим другим допринети
зидању небеског двора,
па приноси овај камен
у нади да ће јој Господ опростити
што не може даровати ништа више.
Озарен снагом вере,
цар је упита како се зове.
– Софија, тихо одговори она.
А из цркве одјекну ехо:
– Софија! Софија! Софија!
Цар трипут изговори њено име
и трипут се одазва исти глас
испод озвездане куполе.
Био је то господњи знак
да се овај мали дар прима као највећи.
Надахнут Духом Светим, велики господар
узе камен са девојачких леђа
на своје раме
и поведе је у храм
да га заједно уграде у олтар
и да патријарх крсти
Свету Софију.
Нема коментара:
Постави коментар