Поезија може без сакралног. Сакрално поготову може без поезије.
Утонулост у молитву, Andacht,
дакле препуштање сопственог бића смислу
молитвеног текста, увек је нешто више и другачије од уживања у поетском, чак и
онда када је молитвени текст срочен у стиховима. Само изговарање молитве, без
посебне усредсређености на то куда нас она води, још није прави молитвени чин,
сливеност са светим. За молитву су неопходне пажња и потпуна прибраност, које
заједно чине могућим обраћање нечему што нас у потпуности превазилази, боље
рећи: за обраћање некоме ко је у свему изнад нас, а ипак насможе „чути“ и разумети.
Предавање чарима поетског текста, пак,
има своје посебности и заокупља човеков дух, делујући истовремено и на емоције,
независно од могућег дејства сакралног на целину човековог бића. При том је
такође неопходна пажљивост у читању, али је она друге врсте. Ту се ослушкује
шта све језик може, чиме нас звуком и значењем својих јединица, и сликама
уобразиље које настају захваљујући њима, дира, покреће и одушевљава.
Сапфу и Катула, али и много шта од
Гетеа или Пушкина, много шта од Бодлера или Брехта можемо читати а да се при
том уопште не упитамо о Богу или оностраном свету. Чак и ако можда до поезије
држимо више него до било чега другог; то још не значи да нам је она „светиња“ у
стварном смислу те речи. Можемо размишљати и о поезији која потиче из других
културних кругова. Један степен пријемчивости за специфичне уметности делâ
пониклих у културама којима имаче не припадамо, увек постоји. Када читамо
преводе Румија, тешко да можемо избећи да се наше мисли и осећања не усмере ка
божанском. Али зато нас успели преводи Башоа или Сајгјоа, тих без сумње
изванредних старих јапанских песника, не приводе светом, у смислу који оно у
нашој традицији превсходно има.
Можемо се питати шта је претежније у
делатности духа који настоји да захвати целину бивства, и шта је у људском
искуству важније – свето или поетско. Ако
останемо без коначног одговора на то питање, можемо ипак бити задовољни што
смо, читајући и размишљајући, живећи, уопште дошли до њега.
Песничко и свето се понекад укрштају.
Сакрално може бити обогаћено поетским квалитетима, али такво обогаћење тешко да
може представљати прираст у ономе што је у сакралном суштинско. То већ и стога
што свето напослетку превазилази сваку
језичку артикулацију, отима се и најингениознијим језичким формулацијама, и
захваљујући њему се отвара човековом разумевању и доживљају. Пред сакралним се
пре или касније занеми. Срасла са светим
и урасла у њега, поезија не може да га дубински преобрази, али може данам га
учини ближим. Сакрално се не затвара за лепоту, па ни за ону поетску, али
није исто што и лепота, поетска или нека друга. Лепо се, у најбољем случају,
придружује светом.
Поезија, са своје стране, може у битном
бити обогаћена сакралним садржајима, но свето као „тема“ или „материјал“ песме
само по себи не гарантује још ништа, уколико је реч о уметничкој вредности. Тек
успешна транспозиција светог, захваљујући одговарајућем песниковом раду у
језику по мери и захтевима песничке лепоте, обезбеђује успех у овом погледу.
Када се у своме песничком напору отвори за свето, песник отежава свој задатак. Да
ли сакрално допушта игру, језички или сваку другу, нека остане отворено.
Извесно је да је моменат игре у поезији безмало увек присутан.
Д.
Стојановић, из огледа: „Поверење у Богородицу: Четири канона Ивана В. Лалића", У: Енергија сакралног у уметности, Службени гласник, Православни
богословски факултет, Институт за теолошка истраживања, Београд, 2011.
Нема коментара:
Постави коментар